fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

ZA SVAKI SLUČAJ – BEZLIČNO

„U prethodnom tekstu setili smo se dečjih spomenara kako bismo ukazali na sve prisutniji birokratski stil u govoru nekih novinara. Da bismo pokazali koliko je jezička konstrukcija koja se sastoji od glagola vršiti (izvršiti) i neke imenice kojom iskazujemo radnju (izvršiti asfaltiranje, vršiti analizu i sl.) ružna i nepotrebna naivne mladalačke stihove „preveli“ smo na govor birokrata kojim se, nažalost, često služe i novinari:

„Kad u smislu donete odluke izvršiš penjanje na brdašce,

steći će se neophodni preduslovi da izvršiš stavlјanje ruke na srdašce

te da na taj način dođe do sećanja na mene (dole potpisanog).“

itd.

Ukazali smo, tada, da nije nepravilno kada se kaže izvršiti penjanje umesto popeti se niti je nepravilno izvršiti stavlјanje ruke na srdašce umesto staviti ruku. Nije nepravilno ali zvuči birokratski suvo, uniformno, to neprestano „vršenje“. Jer, samo se u kancelarijama i kancelarijskim spisima (koje posle pojedu miševi) vrši upis učenika, vrši prijem stranaka, vrši uvid u dokumenta, vrši prenos vlasništva, vrši naplata takse, vrši izdavanje uverenja, vrši registracija vozila, vrši popis robe Samo u kancelarijama! U živom govoru nikada nećete reći kako ste izvršili plaćanje takse, nego ćete se požaliti da ste platili taksu (koja, naravno, nije mala).

Pišući kao naš zamišlјeni birokrata (ali i novinar koji ga sledi) i sam sam napravio jednu grešku. Ako pročitate još jednom stihove zapazićete (o, užasa!) da sam koristio reči brdašce i srdašce što je u birokratskom stilu nedozvolјeno. Te reči ne doliče čoveku koji radi težak i društveno važan posao. Kod njega sve mora da bude teško, važno, značajno, komlikovano, namrgođeno – u smislu odluke čije je donošenje izvršio nadležni viši organ. (Dodajte sami još!)

            „Nikakvih nežnosti, tepanja, intimiziranja! Budimo ozbilјni, molim! Brdo – to je prava reč. Penjanje se može vršiti samo na brdo, a ne na brdašce. Kakvo je to penjanje na brdašce? Dovolјno je samo da podignete nogu i već ste na njemu. Tu se ne vrši nikakvo penjanje, već samo podizanje noge. A tek srdašce! Hajte, molim vas, jeste li ikada čuli za operaciju srdašca? Čak i kada vrši operaciju na detetu ni jedan ozbilјan doktor neće reći da vrši operaciju srdašca, nego će reći da vrši operaciju srca. Je l’ tako?“

            „Tako je!“, čujemo kako sam sebi odgovara birokrata (a s njim i nesrećnik koji se u svom poslu služi birokratskim stilom).

A ja, eto, mislim da nije tako i da novinar sme da pišući, recimo o nekom bolesnom detetu, upotrebi reč srdašce, pa čak i pleonazam malo srdašce. To je manji jezički greh nego „ozbilјnost“ koju, naravno, ne može postići koristeći pogrešna jezička sredstva. I, takođe, mislim da novinar treba da kaže kako su radnici asfaltirali uličicu, ako je kratka ili uska, ne plašeći se da će time dovesti u pitanje ozbilјnost i vrednost njihovog rada niti da će ispasti da je njihov posao dečja igra.

Na kraju hoću da vam ukažem na još jednu karakteristiku birokratizovanog govora koju treba izbegavati: Često ćemo čuti i videti novinare kako, s mikrofonom u ruci, izveštavaju sa mesta na kojem je u kasnim večernjim časovima, došlo do pucnjave“ ili je došlo do snažne eksplozije (još više vole detonaciju) koja je uznemirila stanovnike okolnih zgrada.

Bezlične rečenice (konstrukcije) upotreblјavaju se kada ne postoji subjekat, kada nema vršioca radnje, a kada novinar kaže da je došlo do pucnjave vršilac radnje itekako postoji, čak nekoliko njih. Bolјe je preneti i nepotpunu informaciju (Nama nepoznati lјudi pucali su jedni na druge“, ili već nekako slično) nego upotrebiti bezličnu konstrukciju došlo je do pucnjave jer ova formulacija, zapravo, daje ovom događaju istu težinu (i neutralnost) koju imaju iskazi o vremenu kada kažemo da je došlo do umerene oblačnosti ili do pojave magle u kotlinama.

            Ali, tu ima jedna kvaka, jedna gadna začkolјica: novinar, najčešće, prenosi ono što mu je rekao neko iz policije, a taj „neko“ je rekao baš tako. Još češće, novinar citira zvanično saopštenje. Sme li on da menja ono što su mu drugi rekli? Značenje rečenog mora tačno da prenese, ne sme da izvrne smisao nečijih reči, ali mora da se stara i o tome da govori standardnim književnim jezikom i o tome da govori lepo. Neće nas, valјda, policija učiti jeziku!

A šta ako se policija nalјuti? A šta ako se nalјuti predsednik opštine ili direktor rafinerije zato što nismo rekli da je iz, za sada neutvrđenih razloga,  došlo do havarije itd. nego smo rekli da su radnici (pa im još i imena navedemo) nepažlјivo radili i prouzrokovali havariju. A šta ako se nalјuti neki visoki činovnik Ministarstva finansija, ili sam ministar (Ne daj Bože!) što nismo preneli da obećanje dato od strane Ministarstva nije ispunjeno pa da se, lepo, ne zna ko nije ispunio obećanje, nego smo rekli da ministar nije ispunio obećanje koje je dao? Zato, za svaki slučaj – pasiv, za svaki slučaj – bezlično. A jezik? More, pusti priču!“.