Davno sam već zaboravio i vojsku i pesmu u kojoj su se, urlajući što bolјe mogu, u svim kasarnama sada već nepostojeće nam Jugoslavije, vojnici starije klase pomalo izrugivali tek pridošlim regrutima, plašeći ih velikim obavezama, teškim poslovima i strogom disciplinom koja ih očekuje. Pesmu sam zaboravio, ali ,,stih” iz naslova nisam. Nisu mi dozvolili mnogi, među kojima novinari nisu na poslednjem mestu, koji ne znaju da u srpskom jeziku vojska može samo da se odmara. A znali su, nekad.

Još u osnovnoj školi svi su učili i, siguran sam, tada i znali da glagoli imaju jednu gramatičku kategoriju koja se zove glagolski rod i da se po tom rodu svi naši glagoli dele na prelazne, neprelazne i povratne. Znali su, siguran sam i to, da se povratni glagoli, dalјe, dele na prave, neprave i uzajamno povratne.

Prema tome: znali su da je glagol koji, sada kad više ne idu u školu, tako nakaradno upotreblјavaju povratni (nepravi povratni) i da glasi odmarati se. Samo tako i nikako drugačije. Zašto onda na svim televizijama (,,velikim” i ,,malim”) čujemo ovakve rečenice:

,,Malo ćemo odmoriti uz jednu marketinšku poruku…”

,,Odmorite uz malo muzike pa ćemo nastaviti razgovor.”

,,Osim što možete lepo da odmorite, u ovom hotelu nude i…”

,,Prvo smo, u kući srdačnih domaćina, odmorili pa smo nastavili ka…”

Čak se i jedna vrlo gledana emisija na RTS-u dugo zvala ,,Nedelјom odmori” (čitave dve godine, čini mi se). Nije moguće da autorima i ,,kumu” niko nije rekao da se emisija ne može zvati tako. Ma govorili su im, sigurno su im govorili, ali oni nisu hteli da reaguju. Nisu hteli, zadovolјni sobom i svojom emisijom, da menjaju bilo šta (čitaj: nisu hteli da rade) sve dok neko nije podviknuo. Hvala mu ma ko bio!

Zašto novinari sada, kada više ne idu u školu, ne odgovaraju na časovima gramatike i ne pišu domaće i pismene zadatke, ne vode računa o jeziku? Zašto nekadašnji đaci, koji su pazili na reči, pravopis i interpunkciju, pravila standardnog književnog jezika, sve ovo zaboravlјaju i u svojim emisijama melјu, melјu, melјu? Razlozi ovakvom govoru su mnogi i nisu, uglavnom, lingvističke prirode. (Neću vam reći, jer se i sami dosećate, da objašnjenja treba tražiti od sociologa, psihologa pa i psihijatara.) Izgleda da mnogo novinara misli da ih sada, kada je prošlo vreme škole, niko više ne ocenjuje. I izgleda da je mnogo novinara, naučivši ponešto u školi i ponešto uz posao, potpuno zadovolјno sobom i svojim znanjima. Svest o potrebi neprekidnog učenja, a naročito učenja jezika, kod ovakvih lјudi (jer novinari nisu posebni) nije ni u stadijumu zametka. Ne može ni biti, jer je u potpunosti zaposednuta uzvikom u kome nema ni malo mesta za znak pitanja: „Bože moj, ima li još neko ovako učen, pametan i sposoban kao ja!“

Da bismo ispravno upotreblјavali povratni glagol odmoriti se (i odmarati se, ali to je već drugi glagolski vid) i ostale povratne glagole ne treba ni učenosti ni neke naročite sposobnosti. Treba samo poštovati ono što je već davno naučeno, onda kada se to smatralo važnim. Eh, kud sam zašao! Izbrišite, molim vas, glagol poštovati! U društvu koje poštuje novac, silu, kič, laž, poštovanje znanja je, zaista, preteran zahtev. A tek poštovanje jezičke norme – pa to je zahtev za malu decu!