Kroz prozor autobusa vidim natpis na jednoj prodavnici: UKRASNI NAKIT. Naravno da je ovaj natpis pleonazam i da je pridev ukrasni tu nepotreban jer imenica ukras ima vrlo slično značenje (mada ne i potpuno isto) kao i imenica nakit pa uz nju ne treba da stoji i odrednica ukrasni. Uostalom, valjda je cilj svakog kićenja da nekog ili nešto ukrasi. (Ne mogu da odolim a da ne kažem da je to tako u jeziku, a ne mora biti i u stvarnosti: često se može videti kako neki komadi nakita ne ukrašavaju one koji ih nose već ih, suprotno njihovoj želji, naruže i, što je još gore, otkriju o njima baš ono što bi želeli da sakriju.) Bile su dovoljne samo dve stanice, koliko sam se još vozio, pa da se setim sličnih sintagmi koje sam čuo iz usta mnogih novinara ili pročitao u novinama:
„,Poslovanje po ekonomskim principima“
„Kako i na koji način ćete obezbediti poštovanje zakona?“
„,Često puta smo bili u prilici da čujemo obećanja raznih poslovnih ljudi sa Zapada, no međutim malo je toga i ostvareno.“
„Oni su, čak štaviše, uputili i pismeni dopis nadležnom Ministarstvu, ali nikakav odgovor do danas nisu dobili.“
„No međutim, načelnik odeljenja koji je zadužen da sprovede ovu odluku rekao nam je da je predmet stavljen u ad akta.“
„Kao odgovor na naše pitanje dokle se stiglo sa radovima rečeno nam je da je stanje status kvo.“
„Podaci kažu da se kod nas samo sedam zarez koma pet posto zaposlenih u svom radu svakodnevno služi kompjuterom.“
„Iako u klubovima tvrde drugo, jasno je da ni najpopularniji među njima nemaju više od cirka oko 500 gledalaca po utakmici.“
Svi znamo, pa valjda i novinari, da je pleonazam nagomilavanje sinonima u tekstu i da je, naročito u njihovim tekstovima, to ozbiljna stilska pogreška jer je takvo nagomilavanje, dodavanje reči sa istim ili vrlo sličnim značenjem, izlišno za smisao teksta. Naročito je loše, jer je besmisleno, kada neko napiše ekonomski principi ili pismeni dopis – svaki princip poslovanja je ekonomski i svaki dopis je napisan i obrnuto: ako nešto nije napisano to onda nije dopis i ako poslovanje nije utemeljeno na ekonomici onda to nije poslovanje. Naravno da nećemo objašnjavati da je u nekim glavama još živa ideja poslovanja koje nije ekonomsko, iako ova objašnjenja nikako ne bi bila van domena lingvistike.
Pleonazmi: kako i na koji način, često puta, čak štaviše, pismeni dopis i sl. koje mnogi novinari i ne zapažaju (drugačije ne bismo tako često nailazili na njih) nesumnjivo (a ne nesumljivo) svedoče o niskom obrazovnom nivou naših novinara i, što je mnogo gore, o odsustvu svesti da novinar mora stalno da uči – pre svega jezik. Davno je rečeno da se ono o čemu ne pišu novine nije ni desilo. Malo preterujući, mogli bismo da kažemo da ono što nije jezički uobličeno uopšte i ne postoji – na ovom svetu nema ničega van jezika i mimo jezika. Pa ni novinarstva.
Pogledajmo i drugu grupu pleonazama iz naših primera: u ad akta, stanje status kvo, zarez koma i cirka oko. Mnogi naši ljudi znaju, naravno, da u i ad imaju isto zanačenje, da je latinski status naše stanje, da kada neko padne u komu nije u zarezu mada ove dve reči znače isto i da je cirka 500 gledalaca isto što i oko 500 gledalaca. Mnogi to znaju ali mnogi i ne znaju.
I šta sad da kažemo?
Najbolje – ništa. Pametnije bi bilo da ćutim – ali ne da đavo mira.
Mnogi naši novinari neće da uče ni svoj jezik, onaj koji je njihovo „osnovno sredstvo za rad“, a nekmoli neke strane (pa još i mrtve) jezike.
A od: „Neću valjda sad, kad sam završio školu, da učim jezik i gramatiku!“
Do: ,,Neću ništa da učim!“ nije naročito daleko.
Zapravo, ja mislim i smatram, koliko me memorija pamćenja služi da smo dotle već stigli. Koliki su naši poznanici ubeđeni da znaju sve što im je potrebno! Zato svi oni, isto takođe kao i novinari, umesto da uče po ceo dan gledaju u ekrane svojih kolor televizora u boji zabrinuti za život i priključenija latinoameričkih lepotica, Kasandre, Jelene, Šeherezade, Sulejmana, naših estradnih veličina i onih drugih veličina, sa one druge estrade. Hoćemo li takvi i tako među kulturne i obrazovane narode?
Lako je odgovoriti: čak štaviše i naprotiv dok međutim – jok!