Imajte na umu da je ovaj tekst pisan 24. juna tekuće godine, dana kada su na radiju javili da „današnji dan preti da bude topliji od najtoplijeg junskog dana 1918.“ – a leto te godine upamćeno je kao najtoplije u dvadesetom veku. Prema tome, ne zamerite ništa ovom jadnom, skuvanom tekstu, koji se vuče, puzi, valja po beloj hartiji, dahćući i čekajući da ga ostavimo na miru. Dovoljno je što smo ga naslovili ovako, naslovom jedne ne naročito kvalitetne američke serije koju smo voleli devedesetih. Znate tu seriju, sećate se Nika Slotera (Sloter Niče, Srbija ti kliče!). Može, ali samo pod klimom. Ako ne dobije (Srbija, mislim) upalu sinusa.

Ali, kao i sve ostalo, i ovakvo stanje u prirodi u velikom pesniku probudi emociju, pa tako nastanu oni antologijski stihovi, iz kojih (čak i ako ih usred decembra pročitamo) izbija vrelina i cele nas obuhvata:

Put prašljiv kud se mrava vuče
Za četom crna četa;

I sad, antologijski stihovi:

Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.

Pa dalje…

I skakavaca minu jato…
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.

Eh, Dučić.

Eh… Uh, majko moja, al’ je toplo!

No, kako bilo, setimo se još jednog, pomalo zaboravljenog srpskog pesnika, koji je rođen (kao i Dučić, Hercegovac) u kamenitom predelu, u gornim delovima Dalmacije, i samim tim znao šta je vrelina. To je Mirko Korolija.

Svaka je tvoja reč prepuna zlata
ko zrno neko čarobno, što pali.
I kad celivam žubornu ti vlas,
ne znam u magli, što mi oči hvata,
u moru sjaja što mi oči zali,
da l’ ljubim kosu ili zlatan klas!

Međutim, možda bismo se, i pored sve gospodstvenosti ovih stihova, divnih preko mere, ovoga puta ipak odlučili za ono pagansko i raspojasano, od nepoznatog autora:

Mi idemo preko sela,
Oj dodo, oj dodole!
A oblaci preko neba,
Oj dodo, oj dodole!
A mi brže, oblak brže,
Oj dodo, oj dodole!
Oblaci nas pretekoše,
Oj dodo, oj dodole!
Žito, vino porosiše,
Oj dodo, oj dodole!

I konačno:

Ni dah da pusti šuma ne sme;
Veče; zrak prepun slepih miša:
Žabokrečina puna pesme…
Noćas će najzad pasti kiša.

Hvala ti, Dučiću.

Posebno vama, dodole, što prizvaste kišu.

Šta je književnost!

Bogdan Spasić