fbpx

Tropska vrelina

Imajte na umu da je ovaj tekst pisan 24. juna tekuće godine, dana kada su na radiju javili da „današnji dan preti da bude topliji od najtoplijeg junskog dana 1918.“ – a leto te godine upamćeno je kao najtoplije u dvadesetom veku. Prema tome, ne zamerite ništa ovom jadnom, skuvanom tekstu, koji se vuče, puzi, valja po beloj hartiji, dahćući i čekajući da ga ostavimo na miru. Dovoljno je što smo ga naslovili ovako, naslovom jedne ne naročito kvalitetne američke serije koju smo voleli devedesetih. Znate tu seriju, sećate se Nika Slotera (Sloter Niče, Srbija ti kliče!). Može, ali samo pod klimom. Ako ne dobije (Srbija, mislim) upalu sinusa.

Ali, kao i sve ostalo, i ovakvo stanje u prirodi u velikom pesniku probudi emociju, pa tako nastanu oni antologijski stihovi, iz kojih (čak i ako ih usred decembra pročitamo) izbija vrelina i cele nas obuhvata:

Put prašljiv kud se mrava vuče

Za četom crna četa;

I sad, antologijski stihovi:

 

Železnu žicu cvrčak suče,

Najdužu ovog leta.

Pa dalje…

I skakavaca minu jato…

S topola jastreb mladi

Baci u sunčev sjaj i zlato

Svoj krik večite gladi.

Eh, Dučić.

Eh… Uh, majko moja, al’ je toplo!

No, kako bilo, setimo se još jednog, pomalo zaboravljenog srpskog pesnika, koji je rođen (kao i Dučić, Hercegovac) u kamenitom predelu, u gornim delovima Dalmacije, i samim tim znao šta je vrelina. To je Mirko Korolija.

Svaka je tvoja reč prepuna zlata

ko zrno neko čarobno, što pali.

I kad celivam žubornu ti vlas,

 

ne znam u magli, što mi oči hvata,

u moru sjaja što mi oči zali,

da l’ ljubim kosu ili zlatan klas!

Međutim, možda bismo se, i pored sve gospodstvenosti ovih stihova, divnih preko mere, ovoga puta ipak odlučili za ono pagansko i raspojasano, od nepoznatog autora:

Mi idemo preko sela,

Oj dodo, oj dodole!

A oblaci preko neba,

Oj dodo, oj dodole!

A mi brže, oblak brže,

Oj dodo, oj dodole!

Oblaci nas pretekoše,

Oj dodo, oj dodole!

Žito, vino porosiše,

Oj dodo, oj dodole!

I konačno:

Ni dah da pusti šuma ne sme;

Veče; zrak prepun slepih miša:

Žabokrečina puna pesme…

Noćas će najzad pasti kiša.

Hvala ti, Dučiću.

Posebno vama, dodole, što prizvaste kišu.

Šta je književnost!

Bogdan Spasić

Najnovije

  • Image by Gerd Altmann from PixabayU vašu častAugust 30, 2021 - 12:46 pm

    Kraj raspusta je nadohvat ruke, kraj leta takođe. Dolazi jesen.
    Mnogo puta – u literaturi, na filmu – ovaj deo godine opisan je kroz padanje još uvek letnjh kiša, što su se „slile u cvjetove agava“, kao što je rekao jedan kantautor.

  • Image by Gerd Altmann from PixabayNepročitanoJuly 9, 2021 - 1:09 pm

    I najzad – stigosmo do kraja. Ili, bolje rečeno, nacrtasmo krug. Dakle, vratismo se na početak. Ako bismo kraj (svaki kraj!) ovako doživeli, to onda znači da kraja nema: postoji samo početak.

  • Čudesno letoJuly 2, 2021 - 11:50 am

    Možda je jedina prednost filma u odnosu na književnost to što glas naratora (tačnije glavnog glumca koji priča o svojoj prošlosti) može biti praćen muzikom. Međutim, ako se potrudimo (i bar malo sluha imamo), možemo čuti, tj. zamisliti muziku – i dok čitamo.

  • Image by Jeon Sang-O from PixabayPrijemni ispitJune 28, 2021 - 10:52 am

    Onima koji se spremaju za prijemni šaljem poruku: Znam da imate tremu i bojazan od neizvesnog. Sve vam je zbrkano u glavi, mislite da imate malo vremena, da ste mogli još nešto da pročitate, naučite. Umorni ste od svega i želite da sve ovo što pre prođe.

  • Image by Dani Géza from PixabayTropska vrelinaJune 25, 2021 - 1:24 pm

    Prema tome, ne zamerite ništa ovom jadnom, skuvanom tekstu, koji se vuče, puzi, valja po beloj hartiji, dahćući i čekajući da ga ostavimo na miru. Dovoljno je što smo ga naslovili ovako, naslovom jedne ne naročito kvalitetne američke serije koju smo voleli devedesetih

Jeon Sang-O from Pixabay Prijemni ispit