„Nije za verovati da će Skupština uvrstiti u dnevni red predlog ovog zakona. Naprotiv, za očekivati je da će poslanici odlučiti da ne proširuju dnevni red, zbog vremena koje je preostalo do kraja ovog zasedanja…“

Evo, samo sam ovoliko stigao da zapišem dok sam, već poprilično ljut, slušao novinarku jedne novosadske televizije i, u toj ljutnji, zaboravio šta je, tačno, još rekla. A kako je počela, mogla je nastaviti ovako:

„Poslanici imaju pred sobom još dva zakona za razmotriti i za doneti a, sudeći po brojnosti amandmana, trebaće im mnogo strpljenja za saslušati sve predloge, pa neće imati vremena ni za ručati.“

Razumete li vi šta je ova novinarka u svom izveštaju o radu Skupštine rekla? Naravno da razumete – nije u tome problem. I kada vam neko kaže: „Ja sutra doći po tebe i mi ići kupiti tebi poklon.“ razumećete (i obradovaćete se) iako vam informacija o sutrašnjem poklonu nije rečena standardnim književnim jezikom.

Svakako da je osnovna funkcija jezika da omogući sporazumevanje, ali mi iz prethodnog primera vidimo da se relativno dobro možemo sporazumevati iako ne znamo standardni književni jezik. Ipak, pogledajmo šta kažu pravila standardnog književnog jezika:

Predlog ZA u našem književnom jeziku ide uz genitiv: za života (vreme), za srećna puta (namena), ali glagoli (Avaj!) nisu reči koje imaju deklinaciju. Predlog ZA sasvim lepo i uobičajeno ide i sa akuzativom: za Beograd (cilj) i još sa instrumentalom: za volanom, za stolom (mesto), ali NIKADA predlog ZA ne ide sa INFINITIVOM glagola – glagoli se (opet: Avaj!) ne menjaju po padežima.

Sada se zapitajmo da li je moguće da novinarka, koja je u svom izveštaju više puta upotrebila predlog ZA uz INFINITIV, ne zna da glagoli nemaju deklinaciju ili da predlozi, uz imenske reči, služe za „pravljenje“ padeža. Ma, zna to ona ali ne misli da je jako važno da sve što kaže – kaže pravilno, pogotovo u izveštaju o mnogo važnim stvarima kao što su dnevni red zasedanja naše Skupštine i zakoni koje treba izglasati.

I zato: Da se niste usuduli da kažete da je negovanje sopstvenog jezika važan zadatak svih „poslenika javne reči“ a naročito televizijskih novinara jer je ta „žvakaća guma za oči“ najmoćniji pa, zato, i najuticajniji medij.

Ipak, usudićemo se da podsetimo sve novinare da je jezik najznačajnija tvorevina koju jedan narod ima, da se celokupni „ekonomski i kulturni život, materijalni i duhovni razvitak naroda izgrađuje na njegovu jeziku“, da je „jezik najsvestranija slika sveta u kome živimo, a u isto vreme i najverniji izraz duhovnog života čovekova“.