                         Razume se, najveća je radost đačka – letnji raspust. Ta radost, ta ustreptalost, ta uzavrelost od sreće što se pred sobom ima dugi niz dana – ma kakvih dana, nedelja! – toplog odmora, čini školske dane, one neposredno pred raspust, najlepšim u godini. Ocene zaključene, niko nije bubnuo na popravni, more uplaćeno (ide se s društvom, ne s matorcima)…
                         Ali… nije li ovo kao kad bi usred zime neko jeo sladoled na štapiću, i na minus jedan sa peškirom o ramenu šetao put Štranda? I papučama lupkao o pete, veselo zviždućući, npr. onaj letnji hitić: Tropski bar, pivo mi daaaj…! Naravno, papuče su bez čarapa na nogama (s čarapama bi tek bilo neukusno). Ili bi neko, u najboljem slučaju, zaključio da ova lenština što treba da napiše nešto o raspustu, hoće Borisu (administratoru našega sajta) da podmetne tekst s kraja prošle školske godine (Ma daj, Borise, šta zatežeš, pa niko neće primetiti!). Međutim, nema razloga za to. Ovaj tekst je svež, pisan oko ponoći, 22. decembra. Uz pećku na gas i mačku koja se izležava na njoj. Idila.
                         Dakle, reč je o zimskom raspustu. Koji je uvek bio nepravedno zapostavljan u korist letnjeg. Da, kraći je. Ali je lepši. I pored toga što se ne slažete – lepši je. Počev od Svetog Nikole, preko Božića, jednog i drugog, sve tamo do Svetog Jovana, taj najprazničniji period godine, čini da budemo jedni uz druge. Kod svojih kuća, ušuškani između četiri zida, sa malim brojem ljudi… među svojima. I ne samo što je lepši – bolje utiče na mladog čoveka, bolje ga vaspitava, ne daje mu da se suviše opusti. Jer, šta mlad čovek ima da se opušta. Opuštenost, to je letargija, kolotečina, čamotinja, splin (ovo poslednje smo učili – Bodler, sećate se?). To sve postoji tokom onog dosadnog, mozak na pašu raspusta, ali ne i tokom pametnog zimskog raspusta. Zato je zimski raspust prava stvar. Taj ne tako dug period odmora, dinamičniji je, smisleniji, potrebniji, kao neka vrsta zaleta pred drugo polugodište, tokom kojeg treba stići sve ono što se nije stiglo, nedostatke anulirati, uhvatiti što se više može, dostići nešto. Zimski raspust je zapravo (jer svako nešto propusti tokom prvog polugodišta) – druga šansa. A druge šanse retke su u životu. A vi, đaci, eto, imate je svake godine. E zato je zimski raspust sto puta bolji od letnjeg. I, brate, ako ćemo pošteno –  traje taman. Taman se malo odmorite jedni od drugih, taman malo više sna ukradete, taman na malo više žurki odete, taman je sve potaman. Taman ste se odmorili i – školaaaa.
                         A da, pa ja zaboravio! A Nova godina?! Pa samo to da je u pitanju, već je dovoljno! (Gde ćemo za novaka? Ima li lepšeg pitanja?)
                         I na samom kraju, želim da vam kažem još i ovo. Što se lepo čita (lektira, na primer), kad ste u toploj sobi a napolju sneg. Sve je belo. Iako je napolju već veče. Stona lampa gori. U daljini se čuju glasovi. Sneg u prozoru. Vatra pucketa u kaminu. (Sad sam već preterao.)
                         U stvari, kao što svi znamo, lepo se spava zimi. Najlepše.
                         Naspavajte se.

Bogdan Spasić, prof. srpskog