Sveti Sava – Školska Slava
I kao što obično biva u životu, oni mirni, tihi ljudi, koji se ne nameću svojom sujetom, glasnim govorom i hvalisanjem, često na kraju pokažu i dokažu da su upravo te i takve osobine put koji vodi do velikog, a u slučaju Save Nemanjića, najvećeg mogućeg cilja jednog naroda: do prosvećenosti, visokog stepena kulture, a to znači – do slobode.
Rođen 1175. u Rasu, staroj srpskoj prestonici, nazvan po rođenju – po mnogima najlepšim srpskim imenom – Rastko, u mladosti nije voleo da se „zabavlja s velmožama i blagorodnim junošama“ tj. s mladom vlastelom, svojim vršnjacima. A pošto su vladarski sinovi u srednjem veku imali samo dve mogućnosti: da postanu vitezovi i kasnije velikaši, ili, da postanu monasi, da bi kasnije napredovali u crkvenoj hijerarhiji – Rastko je izabrao ovo drugo, izabravši tako ne samo put vere, već i put škole, prosvete, kulture.
Kaže naš Zmaj:
„Presto ga je čeko – on ga nije hteo;
On je nešto više duhom zavoleo.“
Jer, treba znati, crkve i manastiri su tad bili ono što su danas škole, biblioteke, kao i razne druge institucije u kojima se neguju umetnost i nauka. Ispostavilo se, srećom po nas, da je izabrao ne samo ovaj drugi put, put prosvete, već i put kojim je, krčeći i stvarajući ga sam, poveo Srpstvo u pravcu napretka – osamostalivši srpsku crkvu (a bez njene samostalnosti nije se mogao zamisliti napredak jedne srednjovekovne države). Odmah potom, pristupio je dizanju nivoa obrazovanja samih kaluđera, u srednjem veku jedinih ljudi od kojih se moglo dobiti obrazovanje. Dakle, Sveti Sava na taj način stvara i obrazovni kadar.
I zato, ponovo Zmaj:
„Al’ ta vera ne sme da bude bez vida;
Zato Sveti Sava još i škole zida.“
Prema tome, prirodno je što centralno mesto, kada je reč o našoj prosveti, zauzima Sveti Sava. Njegov je rad utro put kulturi nemanjićke države, koja je tokom trinaestog i četrnaestog veka bila na nivou najprosvećenijih evropskih država. Uzmimo kao primer našu književnost toga doba. (I tu je Sveti Sava na početku: njegovo Žitije Sv. Simeona prvo je originalno delo srpske srednjovekovne književnosti.) A pogotovo slikarstvo. Koje nam je između ostalog podarilo i onaj čuveni portret Svetog Save, koji nas gleda sa zida mileševske crkve, živ, kao da se 27. januara 1235. i nije upokojio.
Savin život, njegov veliki poduhvat i rezultat – što ga s pravom čini centralnom ličnošću srpske kulture – u dva kratka stiha najlepše je i najpotpunije opisao Vasko Popa:
„Putuje bez puta
I put se za njim rađa.“