fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Šta je to NSZ?

„Na onom kraju Radničke ulice u Novom Sadu koji izlazi na kej, posle rata, u vreme prve petoletke, nalazilo se stovarište ogreva: ugalј i drva. Bilo je ograđeno crno namazanim daskama (kolmajz?) na kojima je velikim belim slovima pisalo DRPR ZA PRDR. Nama deci, neizmerno se dopadalo da to glasno čitamo i da se, sa stidom, smejemo ovom svom bezobrazluku koji je, pride, zahtevao od nas i solidnu dozu hrabrosti da izgovorimo nešto tako skaredno. Nekoliko godina kasnije saznao sam da se iza tog natpisa nepristojnog zvuka krilo nešto veoma veliko i važno: Državno preduzeće za preradu drveta.

E, sad, šta će ovo sećanje među tekstovima o jeziku i načinu na koji se njime koriste novinari?

Evo: zamislite kako bi u novinama (tada nije bilo televizije) izgledao jedan ovakav tekst: „Odgovorni drug iz DRPR ZA PRDR nam je rekao da će do jeseni biti nabavlјene znatne količine ogreva…“

 Ili: „Juče je DRPR ZA PRDR isporučio redovno mesečno sledovanje uglјa deci palih boraca i ratnim vojnim invalidima.“

A kako bi to tek zvučalo na radiju!

I šta sad da radi novinar koji treba da objavi ovu tako važnu vest? A bila je važna jer tih godina, uz nestašice mleka, masti, mesa, tekstila i dr, nije bilo ni ogreva. Problem se rešava jednostavno: napiše se puni naziv preduzeća.

Nisu, naravno, sve skraćenice smešne. Juče vidim na jednoj televiziji, na onoj traci koja trči ispod slike, ovakav tekst: „Sredstva koja su još ranije bila odredjena za NSZ nisu umanjena rebalansom budžeta.“

Moglo bi se ovako sročenom tekstu (ne mogu da ga nazovem informacijom) svašta prigovoriti. Evo: ova televizija se uporno služi latiničnim pismom ali, na žalost, zaposleni uporno neće da nauče latinička slova pa umesto „đ“ uvek pišu „dj“. Bolјi bi bio i drugi red reči, ali hajde- de! Obaveštenje da nekome neće biti smanjena sredstva iz budžeta ne znači, zapravo,  ništa jer niti je rečeno kolika su to sredstva niti kome ili čemu su namenjena – ovako sročen tekst ne prenosi informaciju koju bi trebalo da prenese (pa da se neko obraduje). Najvažnije je, međutim, što osim novinara, nekoliko političara i zaposlenih u tom NSZ, malo ko zna šta je to NSZ. Sada, kad nas plaše gripom, moglo bi da bude da se ovde radi o nekakvom „Narodnom savetu za zdravlјe“ (treba im para za vakcinu), ili se možda iza ove skraćenice krije „Narodna (nacionalna, napredna, nazadna li je?) stranka zemlјoradnika“? Ne bi bilo čudno jer se i političke partije finansiraju iz budžeta.

Nisu skraćenice omilјene samo u novinarskim tekstovima. Pogledajte samo kako se zovu neke institucije: SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), NIS (Naftna industrija Srbije), PMF (Prirodno matematički fakultet). Ali, dok dobar broj obrazovanih lјudi tačno zna šta je SANU (a šta znači VANU ili, još uvek, JAZU), dok mnogi znaju šta znači i svakodnevno koriste skraćenicu NIS kao samostalnu reč (kao imenicu koja ima gramatičke kategorije kao i druge imenice) i dok svi studenti i mnogi njihovi roditelјi (te ostala mnogobrojna rodbina) znaju šta je PMF, većina stanovništva niti zna šta ove skraćenice znače niti je, na žalost, ikada čula za njih. Bilo koji bolјi rečnik, enciklopedija i sl. na samom početku ima spisak skraćenica i objašnjenje šta koja znači. Korišćenje računara i interneta ne može se ni zamisliti bez skraćenica. Ali (a to ali, ovoga puta, novinarima sreću kvari) u društvu koje ima svega nekoliko procenata visokoobrazovanih, čiji je obrazovni sistem (kao i mnogo šta drugo) sramotno loš, u društvu sa sistemom vrednosti u kojem za znanje nije rezervisano čak ni poslednje mesto, novinar mora da vodi računa o takvom „poštovanom publikumu“ kojem se obraća.

Štednja prostora je neminovna i kada se piše za novine i kada na televiziji treba pri dnu slike ispisati neku kratku vest. Skraćenice se, međutim, moraju na početku teksta, kada se prvi put upotrebe „dešifrovati“ da bi ono što saopštavamo postalo vest, informacija. Naravno da i bez objašnjenja šta skraćenica označava onaj, koji piše prenosi informaciju – ali ne onu koju misli da prenosi, već onu koja govori mnogo o njemu samom, o njegovoj nebrizi za sopstveni posao i, još više, o njegovoj nekulturi i neznanju“.