Jutros sam se setila komentara jedne majke. Zvala je pre neki dan u vezi sa upisom svog osnovca u našu Srednju stručnu školu u Novom Sadu. U neformalnom delu razgovora rekla je: “Verujte, jedva čekam da se moja deca vrate u školu, a verujte, i oni jedva čekaju. Nedostaju im drugari, i uopšte, čitava ova situacija sa ovim virusom nije normalna ni za koga.” I verujem joj. I verujem da bi većina roditelja, učenika, kolega dala sličan komentar.

Bez obzira koliko su kompjuteri i mobilni telefoni zauzeli primat u našem svakodnevnom životu, pogotovo u ovoj globalnoj pandemijskoj situaciji, ipak, “živa reč” i neposredna komunikacija učenik – nastavnik u nastavnoobrazovnom prosecu su nezamenljivi. Ne može se celokupan, ili veći deo nastavnoobrazovnog procesa prebaciti na onlajn i prepustiti da mu se učenici prilagodjavaju u kućnim uslovima. S druge strane, škola, kao jedan od faktora socijalizacije dokazuje svoj veliki značaj i u ovim vremenima. Deci nedostaju drugari, njihovi vršnjaci. Nedostaje im druženje na odmorima između časova. Nedostaju im zajedničke aktivnosti. Nedostaju i nama naši učenici u Srednjoj stručnoj školi u Novom Sadu. I zato najava mogućnosti da se učenici sledeće nedelje vraćaju u škole pojačava nadu da ćemo kraj ove školske godine dočekati u školskim klupama. Baš kako bi i trebalo.

psiholog