Ovo nije priča o letu. I ne tiče se samo naših učenika o kojima obično pišem.

Ovo je priča za sva godišnja doba i za sve nas koji radimo sa decom i mladima, i/ili smo adolescenti, odnosno njihovi roditelji.

Pođimo na putovanje koje prožima naše celokupno delovanje – to je put Jespera Jula, danskog psihoterapeuta, čijim radom je ovaj tekst inspirisan.

Za uvodno zapažanje biram Julovu misao koju navodi u svojoj knjizi „Vaše kompetentno dete“:

„Nisam sreo roditelje koji ne vole svoje dete, niti decu koja ne vole svoje roditelje, ali nisu svi u stanju da svoja osećanja pretoče u ponašanje puno ljubavi.“

Kroz pristup koji je zastupao, zasnovan na ravnopravnom dostojanstvu prema svima (i deci i odraslima), Jul je nastojao da objasni značaj uvažavanja međusobnih razlika i ličnog dijaloga (sa detetom i svima drugima) izražavajući ono što jesmo i kako se osećamo. U tako postavljem odnosu sa detetom/adolescentom uvidećemo veličanstvenu istinu: da je svako dete/adolescent kompetentno biće, jer ume da pruži povratne informacije o stanju i zbivanju sebe i nas. Ako zainteresovano pratimo dete/mladog čoveka, to možemo potvrditi.

Bliže posmatrano, ravnopravno dostojanstvo podrazumeva da je detetu i mladom čoveku u odnosu sa roditeljem bitno da bude primećeno-da roditelj obrati pažnju kako se ono oseća, a ne da se povezanost ogleda u tehničkom usklađivanju. Taj tehnički aspekt (izvršavanje obaveza i pružanje pomoći) svakako može činiti dete uvaženim, ali mu je potrebno više od toga, a to je kvalitet razmene kako bi zainteresovanost bila vidljiva u načinu ophođenja. To nije uvek lako, ali se uči i vežba kako bi se ispunila misija: videti KO je dete ispred/pored nas!

To je pristup u kojem ozbiljno shvatamo dete. I ne znači dopustiti nešto detetu, već priznavati njegovu potrebu: primetiti, uvideti, usredsrediti se i uvažiti, ali ne i odobriti uvek, već odgovoriti sa razumevanjem. Dakle, dete neće uvek dobiti ono što želi, ali potvrdu želje i osećanja koja je prate, hoće.

Osnaživanje deteta je deo ovog puta: Jul napominje da bi porodica i društvo trebalo da ispune ključnu potrebu dece i mladih: da ih ohrabruju (misli se na njihovo postojanje, ne uvek i sve postupke) kako bi i oni sami mogli sebe da vide kao vredne članove zajednice. Shodno tome, potrebno je učiti ih odgovornosti. To je proces koji traje, ali je važno da osvestimo da je presudan za ličnost deteta, za njegovo samopoštovanje kao uslov kvalitetnog života, kao i razvoj samopouzdanja.

Podsetimo se još da samopoštovanje čini da se dobro osećamo sa sobom, da volimo sebe i da osvestimo da vredimo samim tim što postojimo, dok je samopouzdanje vezano za sposobnost da nešto uradimo. Zato, samopoštovanje otvara put samopouzdanju i bez samopoštovanja je neodrživo.

Evo zašto: jačanjem samopouzdanja kod deteta, smatramo da mu pomažemo i za samopoštovanje, a nije tako. Ako se dete oslanja na svoje veštine, onda ono gubi doživljaj da vredi ukoliko nešto ne postigne. Shodno tome: zabluda je ako sebe doživljavamo dobrim samo zato što nešto uspevamo da uradimo.

Izražavanje ljubavi je glavni faktor razvoja samopoštovanja. Čak i kada je roditelj prepun ljubavi prema detetu, ako to ne pokazuje u ponašanju tako da dete doživi to kao ljubav, onda to nije podloga za razvoj samopoštovanja. Namera roditelja i doživljaj deteta mogu biti u razmimoilaženju.

Evo kako prepoznajemo kod deteta nisko samopoštovanje: strah od grešaka, hvalisanje, strah od života, umišljenost, osećanje krivice, upotreba narkotika, nasilničko ponašanje, digestivni problemi.

Ovako vidljive posledice stvaraju zabrinutost roditelja i kako do njih ne bi došlo, hajde da mislimo o Julovim preporukama. I kako rekoh na početku: ovo nije priča o julu…Ovo je priča za sva godišnja doba..od Jula do nas i za nas.

Zahvaljujem na predusretljivosti Ivani Miškinji, koordinatorki organizacije Family lab Srbija, za otkriće Jespera Jula kroz edukaciju „Od poslušnosti do odgovornosti“.

Literatura: Jul.,J.(2017)„Vaše kompetentno dete“, Laguna, Beograd.

psiholog Jovana Jocić