Voziš. Sam si u kolima. Prozor je otvoren. Pramen na vetru. Vetar na usnama. Koje se nikada nisu smejale ovako.

Retrovizor ti se osmehuje tvojim sopstvenim osmehom. Leto se pomalja. Rukama bi ga privukao.

A pred tobom put.

Ne samo put. Sve je pred tobom.

U stvari, ne postoji ni napred, ni nazad, ni levo, ni desno. Postoji samo: sve.

Tako je kada si mlad. I kada kasno proleće šumi u vazduhu, ušima i krvi. A naročito je tako kada si maturant. I kada se tvoja fotografija smeši u mnoštvu slika maturanata.

I pitanje je da li će ikada više biti tako. Veruj da hoće.

Možda neće baš ovako, možda će sreća biti ista, možda veća, hoće sigurno… Ali, pusti sad to.

Nema ničeg lepšeg od novog početka. I to od početka koji počinje baš kad mu je vreme.

I to je verovatno jedini početak za koji ne važi ono: „Svaki početak je težak”.

Bogdan Spasić