„Znam, znam da se ne kaže „prema togme“ i da je ovo „g“ višak. Ama, ceo naslov ovog teksta o ogrešenju o jezik je, paradoksalno, svojevrsna greška, ačenje sa jezikom. Zato odmah da kažem: Neće u ovom tekstu biti reči, opet paradoksalno, o „togme“ u kojem je „g“ višak pa je i cela reč nepravilna, pogrešna, već o sasvim dobroj, ispravnoj, pravilnoj reči „prema“.

Hajde, pročitajte ovo:

„Vozimo se prema onom delu gradu u kojem stanauje Žika. Odjednom se Milka uzvrpolјi jer joj pade na um da je prema Žiki dužna 300 evra. Dug prema kumi Anki je vratila ali, osim prema Žiki, duguje i prema toplani i prema elektrodistribuciji.

– Jadna ja! Prema bilo kom delu grada da pođem svuda ima nekoga prema kome sam dužna.“

Lako sam je utešio podsetivši je da danas nema nikoga ko nije u dugu

prema nekome.

Ova izmišlјena situacija (a nije je bilo teško izmisliti u zajedničkoj nam besparici) napisana je ovde zbog reči „prema“. U nekoliko rečeničica upotreblјena je čak osam puta, a bila je potrebna na samo dva mesta. U vezi s njom, evo dva-tri pitanja i odgovora:

Da li ste ikada čuli svog prijatelјa, direktora nekog preduzeća, da se žali kako ima dug prema banci jer je kupio kola na kredit?

Niste.

Ako se žali, reći će da je dužan banci. Vidite: nema reči „prema“. Takođe, niko normalan neće reći kako ima dug nego će lepo reći da je dužan (mada ne znam u čemu je lepota kada je neko dužan).

A, da li ste tog istog prijatelјa, direktora preduzeća, čuli kako u izjavi za televiziju (ili za novine) kaže da je poslovanje njegovog preduzeća opterećeno velikim dugovima prema dobavlјačima?

Jeste.

Da li ste svog kolegu, novinara, čuli da je ikada rekao, žaleći se na malu platu, kako mu se u kući gomilaju računi jer nikako ne može da se reši dugova prema komunalnim preduzećima?

Niste?

Naravno da niste jer normalan čovek koji ne može uvek i na vreme da plaća račune pa je dužan „i bogu i lјudima“, a govori normalnim, standardnim srpskim jezikom nikada neće reći da je dužan „i prema bogu i prema lјudima“.

A, da li ste videli da je taj isti kolega, novinar i, pride, normalan čovek, pišući o izgradnji puteva napisao da država ne izmiruje na vreme svoje dugove prema putarima?

Jeste.

Pošto su prethodni primeri izmišlјeni, evo sada primera, iz novina i raznih emisija, trpanja ove nesrećne reči tamo gde je savršeno nepotrebna:

„Ovim sredstvima kuplјen je luksuzni nameštaj i oprema umesto da su plaćeni dugovi prema dobavlјačima.“

„Obaveze prema kreditorima dospevaju sledeće godine.“

„Pismo sa ovom ponudom poslato je prema svim potencijalnim zakupcima.“

„Plaćanja prema indirektnim korisnicima budžeta odvijaju se nesmetano.“

„Dugovanja prema Fondu rastu iz dana u dan.“

Ako iz svih navedenih primera izbacite „prema“, videćete da je ova reč nepotrebna. Ako kažemo da putujemo prema Lapovu, onda „prema“ označava pravac našeg kretanja: krećemo se, idemo, vozimo se u pravcu Lapova, ali „prema“ ne kaže da idemo baš u Lapovo – možda idemo u neko mesto pre Lapova i u Lapovo nikada nećemo doći. Zato i moramo da upotrebimo reč „prema“. Ali, ako kažemo ili napišemo da na poštanskom ili bankarskom šalteru plaćamo svoju novčanu obavezu prema Toplani, onda je ovde „prema“ nepotrebno i pogrešno – novac će stići u Toplanu, neće samo poći prema njoj pa se na nekom mestu, pre Toplane, zaustaviti.

Možda nije potrebno, ali hajde da podsetim da se ne služimo jezikom na isti način kada govorimo i kada pišemo. Takođe, kada se jezikom služimo privatno onda smo mnogo slobodniji, smemo i da pogrešimo. Kada se njime služimo na poslu, zvanično, kada nam je jezik, zapravo, sredstvo za rad, onda više pazimo pa, prema tome, manje grešimo. Pa kako smo onda, u novinarstvu, stigli do situacije da u kolikvijalnom govoru, privatno, u društvu ili kod kuće ne grešimo, a kada smo na poslu, kada smo novinari – grešimo? Kako to da, kad nas žena pita gde je plata mi, bez greške, odgovorimo da smo vratili dugove Peri, Miki i sekretarici Zorici, a kada pišemo, i to kao novinari, onda vraćamo dugovanja prema Peri, prema Miki i prema sekretarici Zorici?

Da li to, opet, novinari imitiraju direktore banaka, državne činovnike, političare, privrednike?

Da, imitiraju ih.

A da li nam to govori i da novinari neće baš mnogo da razmišlјaju šta znači to što su napisali i da li uopšte nešto znači?

Da, govori nam.“