fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Preduslovi za vršenje sećanja

„Kad se popneš na brdašce,
stavi ruku na srdašce
pa se seti mene“
itd.

            Sećate li se ovih stihova koje smo nalazili i čitali u svakom dečjem spomenaru? Devojčice i dečaci u ranom pubertetu bili su zadovolјni sentimentalnom slikom nekoga na vrhu brda (možda mu i vetar mrsi kosu) kako širokim gestom stavlјa ruku na srce, a na zamišlјenom licu mu se zapaža napor i, istovremeno, zadovolјstvo sećanja na veliku lјubav iz mladosti. Blaženo detinjstvo! Kada odrastemo i kada nas život zgrabi, moramo se odreći ovakvih naivnosti i prikloniti svetu ozbilјnih, radnih, užurbanih, važnih lјudi, svetu sastanaka, zaklјučaka, odluka od kojih nam (bajagi) zavisi život. Sa odraslima i među odraslima sve je važno i ozbilјno. Zato ne smemo više ni da govorimo kao deca. I zato, da kojim slučajem, u spomenar nekoj koleginici piše novinar, to bi moglo da zvuči i ovako:
„Kad u smislu donete odluke izvršiš penjanje na brdašce,
steći će se neophodni preduslovi da izvršiš stavlјanje ruke na srdašce
te da na taj način dođe do sećanja na mene (dole potpisanog)“
itd.
Sačuvaj Bože!

Birokratizovanje jezika u govoru novinara nije ni nova ni nepoznata pojava. Preterana lјubav prema glagolima vršiti i izvršiti dobro nam je svima poznata. Nebrojeno puta smo iz usta nasmešenih spikerki (i spikera, dabogme) slušali o tome kako je neko preduzeće (baš uoči neke proslave) izvršilo asfaltiranje ulice, kako je potrebno izvršiti analizu stanja, kako će se vršiti detalјno popisivanje bespravno podignutih objekata i kako su svi (koji svi?) dužni da izvrše sve potrebne predradnje za pokretanje procesa legalizacije.

Zar je moguće da nikome u redakciji ne pada na pamet da novinare koji ovako govore upita zašto ne kažu da je neko preduzeće asfaltiralo ulicu (umesto izvršilo asfaltiranje), ili zašto narodu (poštovanim gledaocima) ne saopšte da će neko analizirati stanje (a neće vršiti analizu) pa će, zatim, biti popisane sve bespravno podignute zgrade?

Ako neko i postavi ovo pitanje novinar, koji stalno nešto vrši, naći će se u čudu. Možda će odgovoriti, a možda i neće, ali kroz glavu će mu proći ovo: prvo – „Tako se kaže!“, a drugo – „Svi tako govore, to je zvaničan govor, tako je zvanično saopšteno.“

Naravno da se ne kaže tako i, naravno, da ne govore tako svi. Upotreba konstrukcije koja se sastoji od glagola vršiti i imenice, odlika je kancelarijskog žargona, birokratskog stila. Lako se može objasniti otkuda kod birokrata ta potreba da govore i pišu komplikovano (da umesto jedne reči – pokrenuti, upotrebe konstrukciju izvršiti potrebne predradnje za pokretanje), ali to sada nećemo objašnjavati. Isto tako lako se može objasniti i otkuda kod nekih novinara potreba da se povode za birokratama, ali ni to sada nećemo objašnjavati. Sada ćemo samo postaviti pitanje:

„Da li je nepravilno kada novinar kaže da će Toplana (Javno komunalno preduzeće za proizvodnju i distribuciju toplotne energije) vršiti punjenje radijatora i podstanica hladnom vodom i na taj način izvršiti proveru dotrajalosti pojedinih instalacija i segmenata ukupnog sistema?“

Ne!
Novinar se nije ogrešio o gramatička pravila srpskog jezika.
Nije nepravilno, ali je dozlaboga ružno.