Poezija
Moja omiljena serija je „Grlom u jagode”.
Ukoliko ne želite nekome da objasnite šta je imenski predikat, nemojte svoj sastav započeti ovakvom rečenicom. Osim ako niste učenik četvrtog-petog osnovne. Dakle, ovakav tip rečenice, kao početak svog pismenog zadatka, jedan srednjoškolac treba da izbegava. Isuviše je običan. Ne obećava. Smešan je. Evo, i mene je malo blam.
E sad, šta to beše „Grlom u jagode”? Kultna serija. Snimana sedamdesetih, govori o šezdesetim. O beogradskim srednjoškolcima. Pogledajte je jednom. Jutjub je čudo.
Elem, u jednoj od epizoda, glavni junak, Bane Bumbar, udvara se nekoj devojci recitujući stihove raznih pesnika. (Između ostalih, tu je i nezaobilazni Žak Prever.) I ima uspeha. Ali ne zbog toga što se to dešava šezdesetih (i što je tad sve bilo drugačije idt., itd…), već zbog toga što je to Poezija. A lepoti svi dugujemo, čak i oni grubi i neosetljivi ljudi (dodao bih: u grubom i neosetljivom vremenu), kako kaže Andrić. On takođe kaže da „najveći efekat postizava se u poeziji kad pesniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim”. Pa tako i Bumbarovo udvaranje ima efekta. Jer velika poezija (čitaj: lepota) nađe svoj put, kao voda, kao reka ponornica, nezaustavno, kroz pukotine, kroz stene.
Evo jednog primera.
Sedimo u kafiću. Nas nekoliko, muškarci i žene. Pored nas su neki klinci, srednjoškolci. Razgovaraju glasno (isuviše glasno), a svaka poštapalica im je brate ili buraz, pa brate, pa buraz, pa brate, pa buraz… Neki iz mog društva se zgražavaju, neke žene kolutaju očima, vrte glavom. Potiču iz vremena kada je kod mladih u Novom Sadu bilo neizbežno ono tipično limansko: gari. Pa komentarišu kako Novi Sad nije više isti, kako to nije taj grad, itd., itd. U jednom trenutku (u jednom nestvarnom trenutku), jedan od klinaca (a pre toga rekao je: brate, slušajte ovo) izgovara nešto što remeti taj nezgrapni buljuk ružnih poštapalica i što se pretvara u jato izgovorenih reči. (Nisam u prvi mah čuo šta priča, uhvatio sam samo ritam rečenica, koji mi je i privukao pažnju.) Drugi klinac ga moli da to ponovi („Aj ponovi, buraz, molim te!”), i meni se uveća uho za trenutak.
Klinac (tiho, ali ne suviše):
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
U parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na Zemlji
Na Zemlji koja je zvezda
I više ničeg nije bilo: ni brate, ni buraz, ni ovo-ono… Niko to nije čuo sem mene, nažalost (i njegovog društva). Muzika je bila glasna, a ja sam slučajno sedeo najbliže omladini, pa sam čuo. Hteo sam da kažem drugu pored sebe (nešto kao gari, jesi l’ čuo ovo?), ali je jedna drugarica u transu govorila kako današnji klinci ovo, kako ono… Uzeh samo čašu i otpih još jedan gutljaj.
U čast Preveru.
Bogdan Spasić