Poštovani učenici,

Kraj raspusta je nadohvat ruke, kraj leta takođe. Dolazi jesen.

Mnogo puta – u literaturi, na filmu – ovaj deo godine opisan je kroz padanje još uvek letnjh kiša, što su se „slile u cvjetove agava“, kao što je rekao jedan kantautor. Dakle, kroz osećanje sete. Međutim, što je čovek stariji, on postaje svestan, sve više, da „stvari imaju onakav oblik kakav im dadne naša duša“.

Šta to znači:

Pre nekoliko godina, jedna mlada žena, moja drugarica, bila je u San Francisku, u Americi. Većina njenih prijatelja zavidela joj je, govoreći kako će pasti u depresiju kad se vrati u Novi Sad. A ona je pak, po povratku, sva razdragana, nasmejana (svi je gledaju s nevericom i kao da su nezadovoljni) rekla da je tokom poslednje dve nedelje jedva čekala da se vrati, kaže „ma već mi je dosadilo“. Dakle, sve zavisi od karaktera, od pogleda na svet, na život, a u ovom vašem slučaju – na obaveze u školi. Jer nema ničeg lepšeg kad čovek (mlad čovek naročito) uživa u obavezama. Ili, u slučaju odraslih, kad uživa u svom poslu. Radi ono što voli, i još ga plaćaju za to! A kad čovek radi ono što voli, to ne znači da mora nužno da se bavi onim ka čemu je celog života imao sklonosti. Ne. To znači da je vremenom zavoleo posao koji je naučio da radi, u kome je dobar, svi vide da je dobar, i na kraju počeo u njemu da uživa. I shvatio da nije pogrešio, da je baš to njegov poziv.

A kad su u pitanju učenici, obaveze kojima su sve vreme okupirani, na sreću, prošarane su iskrenim prijateljstvima, slaganjem, neslaganjem, svađama, mirenjima – mladošću. A u mladosti (u životu uopšte, a naročito u mladosti), suočavanje sa novim početkom – leptiri u stomaku, slatka nervoza, navikavanje na novog sebe u starom okruženju (jer svi đaci se malo promene tokom letnjeg raspusta) – jeste nešto što u potpunosti učini da zaboravimo na jesen koja dolazi, ili pre, da je posmatramo kao tačku sa koje hvatamo zalet pred trku – sa samim sobom. Da jesen posmatramo kao još lepše i dinamičnije leto.

Sve ovo, duplirano je kad su u pitanju đaci prvaci – pristižući srednjoškolci. Ako se nečeg setim iz mladosti, to je prvi dan srednje škole. Kad polaziš u prvi osnovne, još uvek si nedovoljno svestan, kad polaziš na fakultet, isuviše svestan. Kad polaziš u srednju školu – to je prava stvar.

I zato, evo jedne u vašu čast:

Dobro došli, učenici, i novi i stari,

Drugačiji, pametniji, bolji nego lani –

Ne onim julskim što sve manje zari

Već letom svoga života obasjani.

Bogdan Spasić, profesor srpskog