Ovde

Kraju školske godine u srednjoj školi ton daju maturanti. Sve se vrti oko njih, oni su glavni, učenici nižih razreda im zavide, zamišljaju sebe u njihovoj ulozi. Pred maturantima je najduži i, samim tim, najlepši raspust od početka školovanja. Onima koji će studirati, obaveze počinju tek u oktobru. Milina. Period koji ih čeka, između osamnaeste i dvadeset prve, možda je i najlepši period mladosti. Esencija mladosti. Definitivno si zreo (položio vozački, smrtno se zaljubio, interesuješ se za društvena pitanja, najpoznatije pesme Mike Antića više nisu namenjene tebi), a opet, klinac si još uvek, realno. Dakle: stanje idealno.

Međutim, pored svega (rizikujući da bacim senku na ovaj osunčani predeo), dodao bih još nešto. To nešto postalo je, davnih dana, lajtmotiv mnogih (ovdašnjih) izlazaka iz školske klupe i mnogih razgovora i maštanja na nekoj klupi pored reke.

Crnjanski: „Seobe”.

Ko je čitao, ko nije, aj sad, nije bitno. I naslov je dovoljan. Dovoljan da se setim svog poslednjeg dana škole. Dolazi neka lokalna televizija, intervjuiše nas novopečene odrasle (Sloba je još na vlasti), voditeljka postavlja pitanja (Šta dalje, i tako to) i navrće sugestivno na odgovore koje očekuje (Treba otići, i tako to). Sećam se samo da sam rekao da ću studirati srpski. Znači, ja ispadam iz kombinacije.

I koliko god bilo interesantno čuti srpski na svakom koraku carske Vijene (bio, svirao, za naše), ta činjenica (eh, da je samo Beč u pitanju, ni po jada) ispuni čoveka jednom naročitom vrstom klonuća. Jednim defetizmom. A defetizam je gori od pesimizma. Jer kada kukaš, ti reaguješ (mučan si svima, ali reaguješ, živ si), a defetizam, tj. malodušnost, učini da okolini treba oporavak posle susreta (kamoli razgovora!) sa takvim nesrećnicima. E, već pomenuta činjenica (dakle „Seobe”) mene ponekad ispuni ovim jadom i bedom od osećanja. Jer, nažalost, ljudi „odlaze i odlaze … svi su pobegli na neko zabavnije mesto“. Ali optimista u meni oduvek je više voleo nastavak ovih stihova iz pesme „Amerika“ EKV-a:

I ako sam negde stigao bilo je iznutra,

U sebe, u sebe, u sebe, i nikako spolja…

…Tamo je cilj, tamo je put, tamo je znak,

Tamo je Amerika.

Ekatarina Velika – Amerika

Kao neka moderna verzija Šantićeve „Ostajte ovdje“.

Međutim, lako je sve ovo reći. Ne sumnjam da mnogi ljudi imaju dobre razloge da odu, znam to po svojim prijateljima. Ipak, bilo je čudesno na trenutak kada su se neki zbog korone vratili (iz Nemačke npr.) oduševljeni činjenicom da mogu slobodno da se šetaju ulicama, odu u prodavnicu, ne paze na policijski čas. Kad bi samo ostali ovde, pomislih detinjasto.

I osetih ono treperenje, onaj polet, kao da sam i ja maturant.

Bogdan Spasić