1977. godine, u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića, Milovan Danojlić objavio je duhovitu i oštroumnu knjigu Muka sa rečima u kojoj je, na jednom mestu, napisao kako se u novinama jezikom najbolјe služe sportski izveštači. Uočio je kako se na stranicama posvećenim sportu…
Znam da je naslov nejasan i ni malo novinarski. I znam da bi ovakav naslov u novinama teško naveo bilo koga da pročita tekst koji, ispod, sledi.
Sećate li se pozorišnog komada „Gospođa ministarka“? O ministarki će biti reči u jednom drugom tekstu, ali ni o komadu neće biti reči jer nije u modi.
Nisu skraćenice omilјene samo u novinarskim tekstovima. Pogledajte samo kako se zovu neke institucije…
Onako, kako je napisala novinarka u svojoj (reklamnoj) reportaži sa Kopaonika ispada da vredni radnici koji se staraju o skijaškim stazama ovu stazu zapostavlјaju i, umesto nje, redovno održavaju zapadnu stranu sveta.
Svi znamo, pa valjda i novinari, da je pleonazam nagomilavanje sinonima u tekstu i da je, naročito u njihovim tekstovima, to ozbiljna stilska pogreška jer je takvo nagomilavanje, dodavanje reči sa istim ili vrlo sličnim značenjem, izlišno za smisao teksta. Naročito je loše, jer je besmisleno, kada neko napiše…
U čemu je problem?
E pa, problem je u modi.
,,Možemo da poštujemo svoj jezik ali, izgleda, nećemo. Ili ne umemo.”
“Kod nas postoji samo jedna ministarka a to je Živka, žena mandarina Si Po Po koja je htela da svog zeta protera u Ivanjicu, a svoju već udatu kćer uda za kožarskog trgovca i počasnog konzula Nikaragve, mada ovo poslednje nije umela ni da izgovori.”
Sećate li se ovih stihova koje smo nalazili i čitali u svakom dečjem spomenaru? Devojčice i dečaci u ranom pubertetu bili su zadovolјni sentimentalnom slikom nekoga na vrhu brda (možda mu i vetar mrsi kosu) kako širokim gestom stavlјa ruku na srce, a na zamišlјenom licu mu se zapaža napor i, istovremeno, zadovolјstvo sećanja na veliku lјubav iz mladosti.
„Nije za verovati da će Skupština uvrstiti u dnevni red predlog ovog zakona. Naprotiv, za očekivati je da će poslanici odlučiti da ne proširuju dnevni red, zbog vremena koje je preostalo do kraja ovog zasedanja…“