Početkom ovog veka učio sam mlade novinare srpskom jeziku. Treba li da oni koji, osim srpskog, drugi jezik i ne znaju, uče taj isti srpski jezik. Treba, treba! Jer, kako dete koje je naučilo da hoda još uvek nije atletičar, specijalista za hodanje (i trčanje), tako ni onaj koji je sa majčinim mlekom naučio da se, kako-tako, služi maternjim jezikom…
Ne želim ovim naslovom da sugerišem da su naše političke partije jedinstvene, da niko ni ne kritikuje vlast, a kamoli da se bori protiv nje i da želi da je zbaci sa položaja (pozicije) koji zauzima. Ne želim da kažem ni da je opozicija toliko slaba i nemoćna pa vlast vlada kao da nje (opozicije) ni nema. Samo želim da opomenem…
Davno sam već zaboravio i vojsku i pesmu u kojoj su se, urlajući što bolјe mogu, u svim kasarnama sada već nepostojeće nam Jugoslavije, vojnici starije klase pomalo izrugivali tek pridošlim regrutima, plašeći ih velikim obavezama, teškim poslovima i strogom disciplinom koja ih očekuje. Pesmu sam zaboravio, ali ,,stih” iz naslova nisam…
Zamislite jednu ovakvu rečenicu: Da bismo ispoštovali želјu naših gledalaca da što bolјe budu obavešteni o događaju koji ste najvili, mi ćemo iskontrolisati da li je događaj ispraćen kako treba.
Večernji dnevnik na prvom programu RTS je u punom zamahu i, odjednom, voditelј izgovori i ovo: „Predstavnici iselјenih i privremeno raselјenih lica upoznali su predsednika Skupštine o problemima povratka …“ itd.
Bezlične rečenice (konstrukcije) upotreblјavaju se kada ne postoji subjekat, kada nema vršioca radnje, a kada novinar kaže da je došlo do pucnjave vršilac radnje itekako postoji, čak nekoliko njih. Bolјe je preneti i nepotpunu informaciju („Nama nepoznati lјudi pucali su jedni na druge“, ili već nekako slično)….
Kada sam, pre dvadesetak godina, prozvao jednog učenika (II razred srednje škole) i zatražio da objasni kongruenciju u srpskom jeziku, on je odbio da odgovori rekavši mi da nije učio, da ne zna srpski i da mu, slobodno, dam jedinicu….
Znam, znam da se ne kaže „prema togme“ i da je ovo „g“ višak. Ama, ceo naslov ovog teksta o ogrešenju o jezik je, paradoksalno, svojevrsna greška, ačenje sa jezikom
Onomad sam na jednoj lokalnoj televiziji čuo da će, to isto veče, ispred Gradskog odbora jedne velike i uvažene političke partije, o političkom programu, svom i svoje partije, govoriti predsednik tog istog Gradskog odbora i kandidat za poslanika u Skupštini Vojvodine. Poznajem ga (Novi Sad još uvek nije naročito veliki grad) pa pođem da čujem šta će nam, svojim sugrađanima, obećati, da bismo glasali za njega…
Davno sam uočio da mnoge televizijske kuće, u toku emitovanja pojedinih emisija, u dnu slike emituju kratke vesti i reklame, s desna na levo, u prostoru koji liči na usku traku. Ali tek nedavno sam naučio da se ova traka zove kajron. Sad, eto, znam kako se zovu „slova što trče u dnu ekrana“ zajedno sa mnogobrojnim i raznovrsnim greškama.
Reči imaju svoja značenja i o njima se mora voditi računa. Nedopustivo je nazivati nešto ili nekoga pogrešno jer u takvim slučajevima mediji, zapravo, prenose pogrešne, netačne informacije. A njihova je obaveza, misija i sama svrha postojanja da nas informišu. Naravno istinito. Da li se varam?
A u jednoj uglednoj gimnaziji svoje pauze u rasporedu časova, tzv. prazan čas, profesori su zvali moralnim ili nemoralnim. Moralne su bile one koje su se morale pojaviti jer drugačije nije moglo, a nemoralne one koje nisu morale, ali kolega rasporedžija nije umeo da ih izbegne. Kada je, već, o ovoj šalјivoj etimologiji reč, podsećam vas na ono što svi znaju: Ime Muhamed nastalo je od muha + med.