Nepročitano

I najzad – stigosmo do kraja. Ili, bolje rečeno, nacrtasmo krug. Dakle, vratismo se na početak. Ako bismo kraj (svaki kraj!) ovako doživeli, to onda znači da kraja nema: postoji samo početak.

Jul mesec – kao neki vakuum, između kraja i početka. Tako ga osećam. Evo baš sada, dok sedim u zbornici Srednje stručne škole u Novom Sadu i kucam ovaj tekst, ne znajući zapravo o čemu bih pisao. Nesnosna vrelina istopila je svaku moguću ideju.

Jer, ovo pisanje je, kao i svaka druga umetnost (neću obrisati ovu pretencioznost, koliko god mi neprijatno bilo – jadan ja!) – igra. Manje ili više. Više, ukoliko se radi o improvizaciji. Kao sada, na primer. Zabavno je, i nije dosadno, ne znati kojim će nas smerom misli povesti sledeća rečenica. I sami znate: spontane žurke – najlepše su. Nepripremljena poznanstva – ono što smo čekali čitavu mladost.

Takođe, zabavno je svirati neki instrument na isti način. Spontano, dakle. To su najlepši momenti svake svirke. (Inače, ja sam i muzičar. Dakle, ne samo pisac, već i muzičar. Cenim da je sad i vama neprijatno.)

E sad, bilo kako bilo, ovaj tekst već dobija nekakav oblik. (Šta rekoste? Kad će kraj? Ubijte me ako znam. Što mene pitate?) I to nas vodi ka poslednjim rečenicama koje nazirem u magli misli. I sad već znam šta sam vam hteo reći. Jer svaka spontanost, svaka improvizacija, jeste nešto što u nama čuči, možda odavno – kao neka ptica koja u jednom srećnom trenutku izleti iz nas i obelodani se.

I zato, dragi đaci (vi koji uživate u raspustu i svakako ne čitate ovaj usamljeni tekst): u svoje pismene zadatke iz srpskog unesite upravo to – tu spontanost koja u stvari i nije spontanost, već nešto što već dugo čami u vama (a sazrelo je kao misao, stav) i čeka da se najzad prospe na hartiju mladosti, koju niko ne može zgužvati ni pocepati.

Eto.

Bogdan Spasić