U jednom intervjuu, Danilo Kiš, govoreći o svojim delima i pisanju uopšte, navodi i pitanje koje se ponekad može javiti i u samom piscu: „Čemu mrčiti hartiju?“ Dakle, čemu pisanje. Pa tako i – čitanje. Ako ovakva pitanja mogu postaviti i najveći pisci, onda i sami čitaoci (pa i oni najbolji među njima) mogu zastati pred takvim pitanjem. A kako je tek sa onima koji ne čitaju uopšte. Ne zato što nemaju volje (ili vremena u najboljem slučaju), već jednostavno – neće. Iz principa. Da ne bi gubili vreme. Zašto bi, pobogu, čitali o tuđim sudbinama, o nečemu što ih se ne tiče? Booooriiiiiing! Ne, stvarno, kome to treba?! Možda tehničarima drumskog saobraćaja?

E sad, nekome ko se ne slaže sa ovim (pa mu je još u opisu posla da dokazuje suprotno), pa… nije baš lako. Jer argumenti poput: „to je prevaziđeno“, „mogu pogledati film, što bih čitao“, „vremena su se promenila“ i sl., koliko god bili trivijalni, plitki (ma glupi, bre) – nisu tako lako oborivi. Barem kad ih izgovaraju ljudi koji pate od viška samopouzdanja (tj. od manjka čitanja). A danas je, rekao bih (mada ne verujem u priče nekad je bilo bolje, danas je sve drugačije itd.) – baš mnogo takvih. I tako, dok šetam gradom sa knjigom pod miškom (dakle, ja, nebitan), sudaram se sa gomilom bitnih, sigurnih, onih „sa stavom“: o književnosti (to je nepotrebno!), o sletanju na Mesec (jao, kako si naivan, pa sve je namešteno!), o istoriji (jao, kako si naivan, doseljavanja Slovena nije bilo!), o medicini (kakva vakcina, beži, bre!) itd. Ono što je najsmešnije (čitaj: najtužnije) jeste upravo taj tutorski ton, ta arogantna poza s kojom neko iznosi tvrdnje o nečemu što ne poznaje (ovo je ređe), ili što ne može da shvati (ovo je češće).

Pa tako, naravno da je nepotrebno čitati „Na Drini ćupriju“. Jer zašto bismo čitali roman o tamo nekoj bosanskoj kasabi, kad možemo surfovati po internetu i biti u žiži događanja, pratiti u realnom vremenu ono što nas se zaista tiče, ono što je aktuelno, sadašnje? Zašto bismo se smeštali u tamo neki mračni, turobni višegradski ambijent, kad možemo uživati u iluziji koju pruža virtuelni svet kroz koji koračamo uzdignute glave (i nosa)? Šta uopšte može biti interesantno mladim ljudima u životu jedne periferije (dobro, taj most je stvarno lep) opisanom na čak trista strana?!

Možda – odjek. Odjek velikih istorijskih događaja, čiji je epicentar negde daleko, u belom svetu, i koji svoje nervne završetke pružaju i do jednog Višegrada. A odjek je često jasniji i čistiji od zaglušujuće vike nekoga ko je na pola metra od našeg uha. I zato je odjek često jasnija predstava stvari, jedna mogućnost da sa manje ili veće udaljenosti sagledamo događaje koji nas se tiču i donesemo što tačniji sud o njima.

Na kraju krajeva, čitanje nas može naučiti i jednoj vrsti izolacije, ponekad svakako potrebne da bismo se (u svoj svojoj nebitnosti) zaštitili od bitnosti onih što se dernjaju na pola metra od našeg uha.

Bogdan Spasić, profesor srpskog jezika