Početkom ovog veka učio sam mlade novinare srpskom jeziku.

Treba li da oni koji, osim srpskog, drugi jezik i ne znaju, uče taj isti srpski jezik.

Treba, treba!

Jer, kako dete koje je naučilo da hoda još uvek nije atletičar, specijalista za hodanje (i trčanje), tako ni onaj koji je sa majčinim mlekom naučio da se, kako-tako, služi maternjim jezikom još uvek nije poznavalac, specijalista za svoj maternji jezik.

E, kad je neko pekar …

Ali kad je neko novinar?

Pa, kad je neko novinar onda bi valјalo da pazi kako govori, a ne kao onaj (moj student) na televiziji Apolo da neprekidno, u izgovoru, cepka rečenice na pola (i još zapeva) ili onaj (takođe moj student) na Javnom servisu Vojvodine (ma koliko to smešno bilo) rimuje svoje tekstove na nivou sedmoškolki, recitujući ih sam u maniru predratnih svetosavskih priredbi.

Valјalo bi, naravno, da ne slušamo ni ovakve iskaze:

„Euribor se usklađuje sa BNT u svakoj zemlјi članici. Eskontne stope i kamate zavisiće od kretanja…“

Stavio sam tri tačke jer sam na ovom mestu prestao da slušam novinarku. Žargon kojim se koriste ekonomisti i profesionalizme koji pripadaju ekonomskoj struci treba ostaviti njima. Ne treba novinari da, poput Zmaj-Jovinih pačića, viču za njima „Ga, ga, ga!“

Znam da je ovo što sledi nerazumlјivo ali, ipak, pročitajte:

NE ŠZNA KLEODA AD GA LIŠPA
Čintali fal mane taš
Herzi ami snuma jalufili
Gari vulo ko carskašvaj kaban
Ves misa daćicrven
Štani na jakbar
Ofd sam ga saopa
Vatiuh me licačima

Ako vam nije jasno šta tu piše, to je zato što je ovaj tekst (a to je prva strofa jedne pesme Mirolјuba Todorovića) napisan žargonom koji se zove kozarac. Evo, sada, iste te strofe na šatrovačkom:

NE ZNAŠ ODAKLE DA GA PALIŠ
Taličan laf nema šta
Ziher ima masnu filijalu
Riga lovu ko švajcarska banka
Sve sami crvendaći
Ništa na barjak
Dok sam ga pasao
Uhvati me čamalica

Da li je sada jasnije?
Pa, baš i nije.

A da li vam je jasna, zaista jasna, ova rečenica koju je izgovorila novinarka Javnog servisa Srbije (Da li je ovo tačan naziv Televizije Beograd?) u Beogradskoj hronici:

„Ako studenti, koji studiraju po Bolonji, ne upišu, zbog manjeg broja bodova, narednu godinu, izaći će, rečeno nam je u Udruženju (nisam zapamtio kojem), na ulicu.“

Razmislite:

Šta to znači studirati „po Bolonji“?

Da li to treba da znači da mladi studiraju šetkajući se ovim lepim italijanskim gradom? Zaista je to rečeno ali, zaista, ova rečenica ne treba to da znači. Novinarka je mislila na studente koji studiraju u skladu sa Bolonjskom deklaracijiom.

Ako studenti, profesori, ministar prosvete i njegovi činovnici, roditelјi (i sve tetke, strine, babe, te mnogobrojna rodbina) imaju pravo da koriste izraz koji pripada žargonu u privatnom razgovoru, nemaju to isto pravo u javnoj komunikaciji. Naročito, to ne smeju da čine novinari. Oni su, po prirodi svog posla, obavezni da se služe standardnim književnim jezikom, a ne žargonom kojim se služe, opravdano, među sobom, studenti i profesori.

A jedan mladi novinar koji je, nedavno, sa državne televizije prešao u Pink kaže u jutarnjem programu da će: „usvajanje ovog zakona uticati na sređivanje stanja na lokalu“.

I ova reč je žargonizam. Koristi se u žargonu političara.

Pa šta?

Ništa!

Neka je njima! Novinaru ne treba jer, kao što je Bolonja ime grada, a ne jedne deklaracije, tako je i lokal reč koja ne znači ono što političari, a s njima i novinari, ovom rečju označavaju. Ova reč ima mnogo značenja (polisemija) ali, kao za inat, nema baš ono značenje koje joj daju političari i novinari: ona ne označava, ne može i nikad neće moći (ne vredi da objašnjavam zašto) da označi lokalnu vlast, jedinicu lokalne samouprave ili opštinu.

Ko sme ovako da govori u nekoj televizijskoj emisiji:

„Defibrilatori bi trebalo da budu postavlјeni na kritičnim mestima, kao što su plaže, železničke stanice i ostala mesta, a dobro bi bilo da uposleni budu na vreme edukovani u korišćenju defibrilatora. Tako ćemo biti u mogućnosti da predupredimo letalne situacije izazvane koronarnom bolešću, jer je… itd.“

Sme, naravno, lekar koji je bio gost u Novosadskoj hronici. Dobro bi bilo da ga je novinar, pre emisije, zamolio da govori tako da ga običan narod razume. Novinar nije mogao, dabogme, da ga spreči da izgovori niz gluposti kao što su ostala mesta, edukovani u korišćenju ili letalne situacije.

Kratko upozorenje:

(1) sintagma ostala mesta u ovoj rečenici ne znači skoro ništa,
(2) nije moguće biti edukovan u korišćenju već samo edukovan i
(3) moguće je, možda, preduprediti letalan (smrtni) ishod, a situacija ne može biti letalna.

Zašto ni jedan novinar, nikada, ne zatraži od sagovornika da pazi kako govori? Odgovora ima mnogo i ja neću, sada, navesti ni jedan. Odgovoriću, međutim, na pitanje koje postavlјam i vama: zašto novinari koriste žargon političara, univerzitetskih profesora, lekara, ekonomista, umetnika…?

Zašto se, osim u Skupštini, i na televiziji čuje da se sređuju stvari na lokalu ili da se studira po Bolonji?

Zato što neki novinari (setih se: i novinarke) neće da misle.
Zato što, neki drugi novinari, ne znaju da misle.
Zato što (treća vrsta) ne uče svoj jezik a nemaju ni nameru da uče.
Zato što, kod ostalih, nije problem u jeziku nego u svesti.
Koji problem?
Ne znam da ga imenujem, ali mogu da ga opišem:

„Ako govorim kao političar je se, bar u tom trenutku, osećam kao političar – tako važan, tako moćan, tako ugledan, tako popularan (popularniji od bilo koje pevalјke), tako neophodan! Ako govorim kao profesor ja se, bar u tom trenutku, osećam kao profesor, ja sam tako obrazovan, ja sam tako pametan! Ako govorim kao doktor zar nisam ravan njemu?

A na kraju samo malo o Martinu:

Početkom prošlog veka poslaše Martina, iz Dalmacije, u Zagreb. Učio je, ali nije ništa naučio. Kakav je otišao, takav se vratio. Početkom ovog veka učio sam buduće novinare, pisao, objašnjavao, upućivao.

I šta?

Ništa!