fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Komad nije u modi

Sećate li se pozorišnog komada „Gospođa ministarka“? O ministarki će biti reči u jednom drugom tekstu, ali ni o komadu neće biti reči jer nije u modi.

Već nekoliko godina i u letnjoj i u zimskoj sezoni nose se projekti. I bukvalno, čak i kada je o modi odevanja reč, modna prikazanija su iz revija izrasla u projekte. Upoznao sam, slučajno, jednu poslenicu iz sveta mode. Rekla je kako su njeni projekti, govoreći pri tome o halјinama, izrađeni od domaćih materijala. Nisam je, naravno, pitao hoće li žene oblačiti projekte ili suknje. Nisam, jer ona čak i ima nekakvo pravo da kvari jezik svoga roda. Nek se drži igle i konca i to je od nje dosta. Pravo da kvare jezik nemaju novinari.

Razgovarajući, skoro pola sata, sa poznatim reditelјem, novinarka koja, na jednoj televiziji prati isklјučivo kulturu, konstatovala je kako je, eto, nakon Londona (u čuvenom Globu) njegov projekat videla i novosadska publika. E pa nije! Novosadska publika, kao i londonska, videla je predstavu, pozorišni komad.

Kada čitamo, slušamo i gledamo naše novinare u jednom trenutku učiniće nam se da kod nas više nema filmova – sve su to projekti, niko ne peva u „Travijati“ već učestvuje u projektu, pisci ne dobijaju nagrade za knjige (sačuvaj Bože!) već za projekte, „Labudovo jezero“ nije balet, već projekat. Projekat je i dečji letnji kamp u kojem uče nešto o zaštiti prirode i dobrovolјni (volonterski) rad omladine koja čisti reke i potoke od plastičnih flaša i kesa. Projekat je i priredba folklornog društva i priredba na kojoj se bira najlepša devojka.

A projekat je plan, detalјno razrađeni plan ili skica, nacrt, ideja i utvrđivanje postupaka kako da se ta ideja ostvari. (Jedan trenutno važan političar rekao bi: „Kako i na koji način“ pa, za njim, isti pleonazam ponavlјaju skoro svi novinari.) Projekat je tehnički, po mnogim pravilima, izveden crtež neke zgrade, ili mašine, ili nečeg trećeg. A kada se, po tom crtežu nešto izgradi, napravi, onda to više nije projekat već kuća, ili mašina, ili nešto treće. Pokušajte, uostalom, da stanujete u projektu.

Kada se, po određenom projektu, snimi film – onda to više nije projekat nego film Kada se posle mnogo planiranja i vežbanja izvede jedno Šekspirovo delo onda je to pozorišna predstava, komad a ne projekat. Kada balerine pred publikom igraju, one ne učestvuju u projektu – one igraju u baletskoj predstavi. Evo najjednostavnijeg objašnjenja zašto je ova jezička moda ludost i besmislica: Kada se projektovanje završi, ono što iz njega (projekta) nastane nije projekat. To je rezultat projekta, delo – dobro ili loše, korisno ili nepotrebno, lepo ili ružno, uspelo ili neuspelo. Onaj koji ga je projektovao može ga i uništiti svestan, u potpunosti, da ne uništava projekat već neuspelo delo.