Kapija
Velik je spisak nedaća u ovom nesrećnom vremenu, na koje smo se, kao i na sve drugo, navikli. To su maske koje nas jadne nerviraju, guše, izluđuju. To je pranje ruku ispucalih od alkohola. To su svađe u vezi sa opozicijom vakcinisati se / ne vakcinisati se. Međutim, za one koji vole da putuju, to je, pre svega, nedostatak slobode kretanja (čitaj: putovanja). Ali – ne i po sopstvenoj zemlji. E, ovo mesto je ključno.
Sledi jedno sećanje.
Jedanaest uveče. Novi Sad – polazna stanica, Manastir Sveti arhangeli kod Prizrena – krajnja stanica. Kum i ja idemo na Kosovo i Metohiju. Turistički. (Ovo „turistički” možda zvuči malo neukusno.) Kum pustio bradu i smršao, pa izgleda kao isposnik. U autobusu svet uglavnom tih, smeran, blizak crkvi. Moj kum sve bliži. Zato je i predložio ovo putovanje. Ja sam, kao ljubitelj istorije, s nestrpljenjem prihvatio. A kada smo se posle tri dana vratili, znao sam da ću ponovo ići.
Nije to bilo putovanje. Bio je to jedan od onih delića života kojima je posle nemoguće naći mesto na vremenskoj skali, odrediti im datum i godinu. Jer taj komadić iskustva prospe svoj titraj i napred i nazad, i na prošlost i na budućnost – i ti ne znaš kad je to bilo, a znaš da je bilo. Setiš se samo starog duda ispred Patrijaršije, da si nekog u Velikoj Hoči pitao da li im je potreban nastavnik srpskog, da si upoznao nekog monaha koji je rodom sa Limana, da si avanturistički stopirao od Svetih arhangela do Prizrena bez znanja vođe puta, da si u Bogosloviji majci kupio ikonu Bogorodice, da te je vetar produvao na kuli pred Gazimestanom, da si bar deset puta kružio oko Gračanice zagledajući svaki kamen… Da si zanemeo prošavši kroz kapiju Dečana. Nije to bilo putovanje.
Bilo je to ostajanje.
Bogdan Spasić