fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Jeste li se upoznali o koleginici?

„Večernji dnevnik na prvom programu RTS je u punom zamahu i, odjednom, voditelј izgovori i ovo: Predstavnici iselјenih i privremeno raselјenih lica upoznali su predsednika Skupštine o problemima povratka …“ itd. Naravno da mi je zasmetala rogobatna, birokratska sintagma iselјena i privremeno raselјena lica“ i naravno da je bolјe, jer je tačnije, da je rečeno „nesrećnici, ili nevolјnici koji su pobegli i kojima su kuće popalјene i imanja uništena“ ili već nekako tako ali nećemo danas o tome, već o predlogu „o“.

Slušajući vesti koje je čitala jedna mlada crnka (Kanal 9), čujem i ovo: „…i tek kada se dobije ovo uverenje treba podneti zahtev o izdavanju dozvole za izvođenje radova…“  Možda je trebalo da reč zahtev napišem velikim slovom jer, sudeći po formulaciji cele rečenice, ovo je prepisano sa nekog obrasca, formulara kojim se koriste neke opštinske službe zadužene za izdavanje dozvola za „izvođenje radova“ ma šta to značilo. No, ovde se ne radi o pravopisu (pogotovo što ova rečenica nije napisana, već izgovorena), nego o predlogu „o“.

A novinarka novosadske televizije «Apolo” pita, pre neki dan (a ja zabeležio da ne zaboravim), prolaznika na ulici: Kakav je Vaš stav o raskopanom centru grada?“ Nije mi, ovoga puta, cilј da vam objašnjavam besmislicu „raskopani centar grada“ (mogu se raskopavati samo ulice u centru grada), nego, opet, da vam skrenem pažnju na predlog „o“.

Setite se koliko ste puta i vi čuli (nadam se da niste i izgovorili) konstrukcije poput ovih:

Analiza o sprovođenju mera…“,

Donošenje programa o zaštiti nalazišta…“

Usvajanje plana i programa o unapređenju …“

Dosta sa primerima! Hajdemo, sada, redom:

U prvom primeru predlog „o“ upotreblјen je tamo gde mu nikako nije mesto – trebalo  je, kao što svako zna, reći:

Upoznali su predsednika Skupštine sa problemima povratka…“

jer je to instrumental društva, što se nauči još u osnovnoj školi ili, još bolјe od mame i tate (te ostale mnogobrojne rodbine). Ni ovaj grešni novinar ne bi nikada rekao: Juče sam se u redakciji upoznao o novoj koleginici.“

Pa zašto, onda, kada se nađe pred kamerom, pravi ovakve greške? Vidim najmanje dva razloga: Novinar govori onako kako je čuo na nekom sastanku kako govore, na tom istom sastanku, neki važni lјudi, možda čak i moćni pa je najbolјe (za nedajbože) ne menjati ništa. (Usput: da sam novinar i da tako postupam, debelo bih se zamislio nad sobom.)

Drugi je razlog svojevrsna inflacija sastanaka, saopštenja, izjava, vesti, izveštaja (pa sutra opet isto, a preksutra, opet, isti sastanci sa odlukama o istom, ali sada drugi lјudi donose suprotne odluke) i novinari sve to prate „automatski“ – niti znaju, tačno, šta se to dešava, niti razumeju, niti sve to smatraju naročito važnim (a ko bi?).

Šta da kažemo o sintagmi zahtev o izdavanju dozvole“ koju je izgovorila (smem li da kažem?) nedovolјno obrazovana mlada novinarka? Naravno da ni u ovakvoj konstrukciji nema mesta predlogu „o“ – trebalo je “zahtev za izdavanje dozvole”.

Pravila standardnog jezika moraju se poštovati u bilo kakvoj javnoj komunikaciji pa, tako, ni „administrativni radnici“, činovnici po nekakvim opštinskim kancelarijama ne smeju da greše ali, kada oni greše (a oni, jaoj, predstavlјaju državu, vlast) da li to daje pravo i novinarima da greše pravdajući se da baš tako piše na nekakvom „zvaničnom“ papiru ili da moraju potpuno tačno, bez ikakvih izmena i ispravlјanja, da prenesu neko saopštenje ili nečiju izjavu? Moram, na ovom mestu, da priznam da me kod ovakvih novinara ne bi iznenadilo da čujem da se izdaju i dozvole „o pecanju“, „o vožnji“ i (ovo nikako nije samo u domenu mašte) „o bavlјenju novinarskim poslom“.

I u trećem primeru novinarka televizije „Apolo“ pogrešila je kad je upotrebila predlog „o“ umesto „prema“. Možete imati mišlјenje o nečemu (i u vezi sa nečim), ali stav možete imati samo prema nečemu (ili nekome, ako zauzmete bokserski stav). Na žalost, ne samo jezikoslovaca, stav naših novinara i urednika prema jeziku je takav da im dozvolјava da o jeziku (i njegovoj upotrebi, pre svega) ne misle ništa.

Jer, da misle ne bismo čuli za Analizu o sprovođenju mera“ i Program o zaštiti“ kao što nikad nismo čuli za analizu o vodi (već samo za analizu vode) niti smo ikada pročitali neki program o turističkom putovanju (već samo program turističkog putovanja).

Uporno se, eto, predlog „o“ trpa ne samo tamo gde treba koristiti sasvim drugi, nego i tamo gde nikakav predlog nije potreban.

Verujem da ste i sami zapazili da pogreške u upotrebi predloga predstavlјaju, zapravo, pogreške u padežima. Imaju li, onda, ovakvi novinari pravo da se tako samozadovolјno „šale“ sa Piroćancima ili Nišlijama koji, navodno, koriste samo jedan padež a oni, ovakvi novinari, i znaju i koriste sve padeže? Vraga!“.