fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Jedno n, jedno se i jedno sa

Kada sam, pre dvadesetak godina, prozvao jednog učenika (II razred srednje škole) i zatražio da objasni kongruenciju u srpskom jeziku, on je odbio da odgovori rekavši mi da nije učio, da ne zna srpski i da mu, slobodno, dam jedinicu. Nisam mu je dao. Rekao sam mu da ne može imati slabu ocenu iz jedinog jezika koji zna, kojim govori od svoje druge-treće godine i koji je, uostalom, jedini jezik kojim se sporazumeva sa okolinom.

Zamisli,“ dodao sam „kako bi sjajno bilo kada bi ovoliko koliko znaš srpski znao, recimo, engleski, nemački, ruski ili španski!“ I zaista, bilo bi sjajno i vrlo korisno kada bismo svi, a ne samo sedamnaestogodišnji dečaci, znali poneki (nama) strani jezik kao što znamo srpski.

A da li znamo srpski?

Znamo, naravno, ali ne baš sve pa zato ponekad, ili često, grešimo. Kako ko.

Da li su, pošto srpski znamo, te greške omaške ili su načinjene iz neznanja?

Ima i jednih i drugih.

Sa omaškama stoji ovako: jedanput načinimo omašku, drugi put – ne. Ali greške iz neznanja mi činimo uvek iznova, neprekidno ih ponavlјamo sve dok nam neko ne objasni grešku pa to naučimo i više je ne ponavlјamo. Ono „mi“ u prethodnoj rečenici odnosi se na sve lјude pa, dabogme, i na novinare. A ono „naučimo i više je ne ponavlјamo“ odnosi se na mali broj lјudi među kojima, nažalost, novinara skoro i da nema.

U novinama (naročito u žutoj štampi) svakodnevno čitamo o kriminalu i kriminalcima. Mnogi elektronski mediji imaju, čak, posebne emisije u kojima nas njihovi novinari iscrpno obaveštavaju o plјačkama, silovanjima, maloletnicima, trgovini lјudima, drogom, stanovima, fudbalerima, žitom (ne i žitom, nismo, valјda, dotle došli?), organizovanom, neorganizovanom i dezorganizovanom kriminalu. I kao po komandi, kao da su se dogovorili, kao da teraju inat (jer im se može), novinari uvek iznova upotreblјavaju reči delikvencija, delikventi, kao i izraze delikventno ponašanje, maloletnička delikvencija i sl.

Pravilno je, međutim, deliNkvencija, deliNkventi, deliNkventno ponašanje, maloletnička deliNkvencija itd.

U našem jeziku, mada je reč pozajmlјena iz latinskog, samo tako može: sa N.

Zar je to teško zapamtiti?

Ili, zar ovim novinarima niko u njihovim redakcijama nije rekao da greše? Ni lektor, ni urednik, ni kolega novinar?

Odmah sledi odgovor: nije teško zapamtiti ali im, izgleda, niko nije rekao. Ni lektor, ni urednik, ni kolega novinar.

Sada, neminovno, sledi novo pitanje: Zašto im to niko nije rekao?

Odgovor pišem sa zabrinutošću i plašeći se da je tačan: lektori im nisu rekli jer, uglavnom, u redakcijama naših medija (svih vrsta) lektora nema, a urednici i kolege, kao i ovi grešnici o kojima je reč, ne znaju. Plašim se, takođe, da jedan broj lektora (daj Bože, da ih nema mnogo!) ne zna, bar malo iznad zadovolјavajućeg nivoa, svoju struku.

Pa zar je naš obrazovni nivo, zaista, tako nizak?

Jeste.

A šta kažete na rečenicu koju je izgovorila jedna novinarka, obraćajući se svome gostu:

„Znači, uskoro ću vas kontaktirati kako bi dogovorili nastavak ovog razgovora u jednoj od sledećih emisija.“

Da li uočavate da reč znači nema nikakvog smila, da u ovoj rečenici znači ne znači ništa? Ali nećemo sada o tome.

Da li uočavate još jednu grešku: prvo lice množine glagola biti ne glasi bi, kako je novinarka izgovorila, nego bismo? No, nećemo ni o tome, to se uči još kod učitelјice.

Evo o čemu ćemo: o glagolima kontaktirati i dogovoriti se. U srpskom jeziku ne može da se kaže kontaktirati nekoga, već samo kontaktirati sa nekim. Kontakt označava neku vrstu veze pa je zato obavezan predlog sa. (Neka jedna Vesna proba da bez predloga sa kaže da je u vezi, recimo lјubavnoj, sa jednim Milanom. To bi mogla učiniti samo ovako: „Ja sam u vezi Milana.“ a ova rečenica, vidite i sami, ne znači ništa.)

Zašto onda ova novinarka, kao i mnogi drugi, izbacuje neophodni predlog?

Zar ne zna srpski?

Zna, ali nedovolјno.

A zašto greši pokušaću kako-tako da objasnim posle ukazivanja na sledeću grešku: glagol dogovoriti se je povratni glagol, i to uzajamno povratni (ja se dogovaram sa tobom i, istovremeno, ti se dogavaraš sa mnom) pa se ono se nikada ne sme izostaviti. Zamislite ovakve rečenice:

            „Dovorio sam Vesnom da se večeras vidimo.“

            „Vesna je dogovorila Milanom da se već u subotu venčaju.“

Dogovor je, bez obzira na šta se odnosi, uvek sa nekim, što znači da i taj neko (može i više njih) učestvuje u dogovoru. Zato je to povratni glagol i zato uvek moramo upotrebiti i to se koje sve češće izbacujemo iz govora. Kao što moramo upotrebiti i sa, kao što to može, u rečenicama koje su navedene kao primeri, da vidi svako – ako hoće.

A zar novinari, stvarno, neće da nauče pravilnu upotrebu ova dva glagola koji su, u poslednjih desetak godina, toliko frekventni, ne samo u njihovom govoru? Treba naučiti, pazite, samo jedno SA, i jedno SE. Ne, neće biti tačna tvrdnja da neće da nauče ili da ne mogu da zapamte. Biće mnogo bliže istini nešto drugo…

Kako je naše društvo počelo da se menja, tako je nastao i rastao jedan novi sloj, sloj privatnika, preduzetnika, biznismena i sa njima sloj sportskih, estradnih i inih uspešnih i poluuspešnih, medijski proglašenih i samoproglašenih važnih ličnosti pa, za njima, sloj političara i političarčića pa, za njima, sloj urednika i uredničića pa, za njima, sloj… neću više!

Pa šta sa njima?

Pa to:

O, kao to dogovoriti, bez se, zvuči posebno, ozbilјno i uspešno, kako to zvuči nekako „zauzeto“! Pa, onda, to kontaktirati, bez sa, kako zvuči nekako tajanstveno, samo za upućene, kako to izgleda važno, samo za one koji to mogu (ostali čak ne mogu ni da saznaju broj mobilnog). Hoću li ja to da kažem da novinari, i govorom, imitiraju ovaj sloj uspešnih, popularnih, važnih, moćnih, bogatih… (dodajte sami još, ako želite)? Da, hoću baš na to da vam ukažem i da, na kraju, uzalud, zavapim: „O, kako je to nepotrebno, skorojevićki, kompleksaški, nepametno…“ (Dodajte još, ako mislite da treba!)“.