fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Greške nisu strašne

1977. godine, u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića, Milovan Danojlić objavio je duhovitu i oštroumnu knjigu Muka sa rečima u kojoj je, na jednom mestu, napisao kako se u novinama jezikom najbolјe služe sportski izveštači. Uočio je kako se na stranicama posvećenim sportu „magluština u sebe potonulog govora razilazi, a stvari dobijaju jasnije obrise i razmere“. Danas bismo Danojlićevim novinama morali da dodamo i televiziju, radio i internet ali bismo morali, ako nam je stalo do istine, da zaklјučimo da jezikom medija i dalјe vlada magluština i u sebe potonuli govor, nepoznavanje jezika i nepismenost.

Većina novinara, koji u našim medijima prate kulturu, dobro poznaje pravopis i jezičku normu pa su greške ređe nego u drugim rubrikama. Uostalom, greške i nisu strašne – jednom se pogreši, drugi put ne. Ima nešto drugo što ne valјa i što treba nazvati ogrešenjima o jezik. Pri tome, pod ogrešenjem podrazumevam ono što se ne menja, što se ponavlјa i ne ispravlјa.

Jednoj grupi ogrešenja pripada upotreba reči čije značenje autor teksta ne zna. Tako je nedavno, u pohvali jednom režiseru i njegovoj postavci pozorišnog komada, čitalac (uglednih novina) mogao da pročita kako je viđena „sjajna, gotovo zaumna režija“. U bilo kom rečniku našeg jezika naći ćemo da pridev zauman znači van pameti, bez pameti, bezuman. Novinarki se, izgleda, baš dopao ovaj pridev, verovatno joj i zvuči malo neobično (i zaista se retko čuje) i učeno, ali joj se, opet izgleda, baš ne dopada da značenje manje uobičajenih reči proveri u rečniku.

Takođe se, mada ne naročito često, može uočiti nepoznavanje značenja reči stranog porekla. Veoma svež primer neznanja, ali i nerazmišlјanja, mogao se čuti u jednoj emisiji Javnog servisa Vojvodine kada je novinarka, opisujući pejzaže jednog umetnika na kojima nema bilјaka, drveća i žbunova, rekla da je on u svojim slikama izvršio pravi arboricid. Ali arboricid, avaj, nije postupak (mada razni „cidovi“ od kojih je najgori genocid – jesu postupci) nego hemijsko sredstvo za uništavanje drveća i žbunja, kao što je insekticid hemijsko sredstvo za uništavanje insekata.

Obilјnije neznanje, koje pripada drugačijoj kategoriji ogrešenja o jezik, nalazimo u sledećoj vesti objavlјenoj, takođe, u dnevnim novinama:

Olјa Knežević, crnogorska književnica koja živi u Londonu, nedavno je bila u Beogradu povodom promocije 5. juna, njenog romana Milena i druge društvene reforme.

Pokažimo sada, redom, šta u ovoj vesti ne valјa:

(1) Olјa Knežević nije doputovala na promociju njenog nego svog romana.

(2) Ako je, ipak došla na promociju njenog romana onda nam nedostaje ime te druge književnice.

(3) Naslov romana je 5. juni. Ovo proizilazi iz činjenice da se posle zapete koja stoji iza reči 5. juni, nalazi iskaz njenog romana. Zavisna odnosna rečnica odnosi se na poslednju reč u glavnoj rečenici pa ispada da novinarka tvrdi da naslov glasi 5. juni.

(4) Naslov romana je, ipak Milena i druge društvene reforme i jasno je istaknut znacima za navođenje, koje je stavila ova ista novinarka.

Haos!

I šta sada da zaklјučimo? Opravdan bi bio zaklјučak da se ovako nepismeno i, zbog toga nejasno, nesme pisati ni o ceni pasulјa na pijaci. Opravdano bi bilo i kada bismo zaklјučili da u redakciji ovih novina ne vode računa ko o čemu i kako piše. Svašta bismo mogli da zaklјučimo i da, pri tome, ne pogrešimo ali meni se sviđa, recimo, ovaj zaklјučak: Novinari bi morali da uče da pišu (i govore) a to znači da treba da uče svoj jezik.

U ovu grupu ogrešenja, zbog kojih čitamo (i čujemo) potpune besmislice, ide i ova formulacija, prepisana iz jednog nedelјnika: „dekriptovana figurativnost izloženih platana…“ Dragi čitaci, hajde da se malo nasmejemo! Nekada je u Sovjetskom Savezu postojao čuveni „Radio Jerevan“ koji je odgovarao na pitanja slušalaca. Čak i na ona najnepoćudnija.

Pitali, tako, jednom „Radio Jerevan“: „Može li u našoj zemlјi radnik da kupi volgu (marka automobila)?“

Odgovor je glasio: „Može, ali šta će mu tolika voda?“

Kada bi mene neko, sada, upitao da li može da se prevede ova nesrećna „dekriptovana figurativnost izloženih platana“ odgovorio bih mu: „Može, ali šta će mu prevod kada i on ne znači ništa?“

U jednom drugom časopisu novinar je, pišući o predstavama Andraša Urbana, mirne duše napisao i ovo:

„U njima se razgrađuju mitovi, problematizuje istorijski kontekst, izoštravaju dileme vremena, slobode i istine.“

I sada se čitalac koji, pretpostavlјam, makar malo misli (što ne smem da tvrdim za novinara) mora zapitati šta ovom novinaru znači „izoštravanje dilema slobode“ i „izoštravanje dilema istine“? Ma ne znači ništa! Šta su, u ovoj rečenici, dileme slobode i dileme istine? Opet ništa! Čovek se jednostavno, pišući, zaleteo: Hajde da dodam još nešto, pa još nešto, pa još nešto… Inače, onako usput, u tom časopisu iznad naziva možete pročitati da je on (časopis) „glasilo gradjanskog samooslobadjanja“. I ja se, ne čitajući dalјe moram složiti sa redakcijom, vlasnikom, glavnim urednikom. Svi su se oni, očigledno, već oslobodili od, recimo, poznavanja abecede. Čestitam!