fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Dunav je duboka reka

„Ne sećam se da li je u bilo kojim novinama, na radiju ili televiziji 1999. godine rečeno da su kraj Novog Sada brodovi na Dunavu plovili preko mostova. A jesu, mada na svim rekama na svetu brodovi prolaze ispod mostova. Dunav je duboka reka pa su lađe mogle, bez mnogo opasnosti, da pređu preko potonulih ostataka naših mostova koje nam je te godine veoma „milosrdno“ porušio NATO anđeo. I mada jezička pravila (a ovde se radi o prilogu koji označava mesto) kažu da se može ploviti samo ispod mosta, stvarnost je rekla drugačije.

Mostovi su ponovo sagrađeni (ne svi) i sada, ponovo, u srpskom jeziku možemo lepo da poštujemo značenja priloga kojima označavamo prostorne odnose, mesto, pa nikome neće pasti na pamet da kaže kako brodovi plove preko mostova. Možemo da poštujemo svoj jezik ali, izgleda, nećemo. Ili ne umemo.

Stotine i hilјade nevolјnika iz Sirije i, pre njih, iz zemalјa Severne Afrike dolaze u Evropu. (Neki i ne stignu jer se podave u Sredozemnom moru.) Evropa ih ne prihvata. Nema mesta za njih, nema posla, nema para. Evropske države dižu zidove, postavlјaju žice (još uvek bez struje), angažuju vojsku i policiju da spreče ulazak afričke i bliskoistočne sirotinje u svoje uređene i „ulјuđene“ države. O svemu tome pišu i naši novinari. I treba. To se tiče i nas, našeg društva i naše države. I onda, u opštem novinarskom lamentu nad nesrećnicima i gađenju na bogatu ali sebičnu Evropu, pročitah da ih, na veoma brutalan način, policija i vojska (da li samo francuska, ili udružena sa engleskom) sprečava da prođu tunelom preko Lamanša i, tako, stignu u Englesku. I Lamanš je duboka voda i brodovi mogu da plove preko svega i svačega (a sigurno preko mnogobrojnih olupina brodova i aviona) ali tunel može da bude samo ispod Lamanša.

U slučaju da nismo pročitali ceo tekst (nema smisla da kažem u kojim novinama) lako bismo mogli da zaklјučimo da je to obična omaška, sitna greška kakvih ima i u mnogo ozbilјnijim tekstovima nego što je jedan novinski članak. Ali ja sam pročitao tekst do kraja, a bolјe da nisam, pa sam video i to da je novinar kompaniju koja, od kad je tunel 1994. prokopan i pušten u saobraćaj, upravlјa ovom komplikovanom saobraćajnicom zove Kompanija Eurotunel. Pa i sam tunel se, po njegovom pisanju, zove Eurotunel. (Sve se nešto čudim što nije Ojrotunel ili Jurotunel.) E, to nije nikakva omaška, usputna greška koja se neće više ponoviti. To je neznanje i to će se ponavlјati. Čoveku koji posle toliko godina neće da nauči kako se zove Evropa nema spasa. A, bogme, ni novinama u kojima takvi lјudi pišu.“