fbpx

Radomir Dabetić (Novi Sad, 1949). Radio je kao profesor književnosti i jezika te teorije, kulture i sredstava masovnih komunikacija u Karlovačkoj gimnaziji i Srednjoj mašinskoj školi (1976-1997) i kao predavač srpskog jezika u Novosadskoj novinarskoj školi (2003-2006). U stručnim časopisima i zbornicima objavljivao je radove iz oblasti metodike nastave književnosti i jezika, a naročito se bavio programiranom nastavom gramatike.

Svojoj školi odužio se dvema monografijama (1996-2011). Iz tog perioda ostale su i knjige Grafofolije u nastavi književnosti (Budućnost, 2000), Dva moja vajara: Slobodan Bodulić/Ratko Gikić (Svetovi, 2000), Koji ljudi govore koga kada treba koji/novinarska ogrešenja o jezik (Dnevnik, 2012) i serija tekstova o jeziku u medijima u specijalizovanom časopisu Link.

Prozu objavljivao u Zlatnoj gredi, Letopisu Matice srpske i Krovovima, a prevode u mnogim srpskim i jugoslovenskim časopisima.

Drug Tito jaše na čelu kolone

,,Onomad sam na jednoj lokalnoj televiziji čuo da će, to isto veče, ispred Gradskog odbora jedne velike i uvažene političke partije, o političkom programu, svom i svoje partije, govoriti predsednik tog istog Gradskog odbora i kandidat za poslanika u Skupštini Vojvodine. Poznajem ga (Novi Sad još uvek nije naročito veliki grad) pa pođem da čujem šta će nam, svojim sugrađanima, obećati, da bismo glasali za njega. Kad, u zakazano vreme ispred Gradskog odbora – nikog. Obiđem zgradu, dođem iza ali – mog poznanika ni tamo nema. Nema ga ni ispred ni iza Gradskog odbora. Još neki lјudi, kao i ja, zaviruju i traže budućeg poslanika, ili nekog drugog, ko bi im objasnio o čemu se radi.

A evo o čemu se radi:

Kada nam kažu: Glavni odbor, Skupština Srbije, Skupština Vojvodine, Vlada, Izvršno veće i sl. mi možemo da pomislimo, najmanje, na dve stvari – instituciju ili zgradu u kojoj se ta institucija nalazi (objekat, kako se to danas nepotrebno govori). Međutim, kada čujemo ili pročitamo da će neko govoriti ispred Gradskog odbora, Vlade ili Skupštine, onda se to može odnosti samo na neko zdanje, neku kućerinu.

Priloško značenje savršeno je jasno: ispred, kao i njegov antonim iza, označava mesto jednog pojma u prostoru u odnosu na neki drugi pojam. Ako čujemo da radnici štrajkuju ispred fabrike, nećemo pomisliti da se štrajk odvija u fabrici (ni iza fabrike, ni na fabrici ni, ne daj Bože, ispod fabrike). Ako nam se saopšti da će neko, nezadovolјan visokom cenom struje, recimo, organizovati protest građana ispred Elektrodistribucije, ni na kraj pameti nam neće biti da pomislimo da se to radi u ime radnika (svih zaposlenih) te iste Elektrodistribucije, nego ćemo znati da nam je saopšteno mesto održavanja protesta: biće to ispred zgrade Elektrodistribucije.

Zašto, onda, neki novinari greše pa umesto u ime nekoga (na čelu nečega) upotreblјavaju pogrešno ispred?

Odgovor možemo da naslutimo, pogotovo ako znamo (a znamo) da ova pogreška i nije naročito „sveža“. Ima već više od 30 godina kako su novinari (i ne samo oni) ovo nesrećno ispred preuzeli iz govora (najčešće pozdravnih, svečanih i svečarskih) mnogobrojnih sekretara i predsednika raznih Gradskih, Pokrajinskih ili Republičkih Komiteta Saveza komunista Jugoslavije i, još ranije, Komunističke partije. Nјima se, sekretarima i predsednicima Komiteta, činilo naročito zgodnim i važnim da budu na čelu, da vode i zapovedaju, da budu ispred: na čelu Partije i države i ispred naroda.

Od straha li od važnih i moćnih, ili iz želјe da se, makar određenim izrazima i makar prividno, poistovete i u značaju izjednače sa predsednicima i sekretarima, lјudi su počeli da govore i pišu isto. Iste reči, iste fraze, iste greške. Samo, kada novinari pogreše onda to, umesto informacije, može biti dezinformacija, a to više nije samo ogrešenje o jezik već i o profesiju!

A još ranije, pre skoro 70 godina, kada je Jugoslavija, posle Drugog svetskog rata i oslobođenja bila pod snažnim uticajem SSSR-a, počeli su tadašnji političari, pod uticajem ruskog jezika, pogrešno da koriste predlog po u kostrukcijama tipa: po prvoj tački dnevnog reda, po tom pitanju, po meni i dr. Uzaludno je bilo objašnjavati da tako ne može da se govori (i piše), da ovakve greške u upotrebi predloga dovode do grešaka u padežima i da se tako, sve više i više, kvari srpski (tada je bio srpskohrvatski) jezik. Činilo im se, valјda, da tako više liče na bolјševike, revolucionare koji će promeniti svet (i stvoriti novoga čoveka). A možda su i tačne priče da nije bilo zgodno zamerati se Rusima.

Ta nesrećna „prva tačka“ sa predlogom po ostala nam je i danas. Čujemo je na svim sastancima – od Skupštine stanara i Udruženja dobrovolјnih vatrogasaca do Skupštine Srbije.

Samo, kada politički ananonimni predsednik na nekom sastanku „ispred prisutnih formuliše zaklјak po prvoj tački dnevnog reda“ novinar će, ako već izveštava o tome, slobodno formulisati svoj jezički iskaz pa, najverovatnije, neće govoriti (ili pisati) pogrešno, ali ako je neko politički važan i moćan „po prvoj tački dnevnog reda govorio ispred članova“ nekog državnog organa vlasti (recimo Vlade), onda će biti bolјe „ne dirati lava dok spava“ – ako predsednik uzima reč po određenim pitanjima onda, brate, tako i napiši! Tačno onako kako je predsednik rekao. Svet je ovaj sujeta sujetstva! (E, to je rekao Crnjanski).”