Možda je jedina prednost filma u odnosu na književnost to što glas naratora (tačnije glavnog glumca koji priča o svojoj prošlosti) može biti praćen muzikom. Međutim, ako se potrudimo (i bar malo sluha imamo), možemo čuti, tj. zamisliti muziku – i dok čitamo.

Napomena (tj. uputstvo): Tokom čitanja ovog teksta zamišljati muziku iz serije „Grlom u jagode”.

Godina 2000. Leto. Završio sam srednju školu i upisao fakultet. Počeo da sviram u rok bendu. Svirali smo u Bosni. Bend se raspao posle žestoke svađe. Umalo tuča. Organizovan „nulti Egzit” na keju. Grad pulsira. Ulazim u novi bend. (U kome ću ostati četiri godine.) Jedva čekam studije književnosti, istovremeno, jedva čekam da se raspust „ne završi“. Selim se iz Radničke na Grbavicu. Sa horom putujem u Niš. Sve je u znaku predsedničkih izbora. U kafiću u kome provodim dane, malo-malo pa se posvađaju. Umalo tuča. Ali, leto je. Naročito za nas svršene srednjoškolce / buduće brucoše. Sve je dinamično, ne znam gde da gledam. Glava mi ko suncokret. Bilo je to čudesno leto – počinje jedan Ljosin roman.

Ne. Nije bilo čudesno. (Leto ko leto.) Sad je tek čudesno. I to je ono spasonosno. I zato – dragi tehničari drumskog i vazdušnog saobraćaja – sve će ovo biti lepše nego što jeste.

Jer, kaže Arsen Dedić:

Takvim sjajem može sjati
Ono što je prošlost sad
Što ne može da se vrati
Što je bilo ko zna kad
Arsen Dedić

A šta ako je već sad sve tako lepo? Kako li će tek biti kad i u vašim ušima zasvira melodija iz serije „Grlom u jagode”?

Bogdan Spasić