Davno sam pročitala jednu drevnu priču objavljenu u jednom časopisu za decu koji se zvao “Strašni lav”. Delove te priče želela bih sa vama da podelim. Možda među vama ima onih koji su je već čuli i verujem da će se radovati da je opet čuju a onima koji je prvi put čuju verujem da će biti poučna i zanimljiva. Priča glasi ovako: … Četiri su velika koraka u životu čoveka. Kada se novorođenče oglasi plačem i progleda, odasvud ga zaspe silna i bolna svetlost. Brzo se maleno biće navikne na obilje svetlosti, obilje vazduha, obilje graje u svetu i – nasmeje.

Prvi veliki korak i znak čoveka je osmeh. Za to mu je potrebno samo nekoliko nedelja.

Drugi veliki korak je kad se uspravi i prohoda. Sve što je dete videlo ležeći i bauljajući, odozdo, izgleda mu odjednom sasvim drugačije. Ono zakorači svetu u susret. Za to mu je potrebno samo godinu dana.

Treći korak – kad progovori. Dete sriče, tepa, imenuje stvari i radnje, sklapa reči u rečenice. Govori. I peva. Za to mu je potrebno samo pet, šest godina.

Četvrti korak – kad nauči da čita i piše. Dete može da sazna ono što su drugi pre njega saznali a i samo može da kaže, da napiše, objavi ko je, šta misli, šta sanja, šta traži. Za samo deset godina detinjstva dete dostigne ono što je svetu i čovečanstvu trebalo deset puta po hiljadu godina.”

Na putu odrastanja svakom detetu je potrebna pomoć i roditelja i škole da napravi ove korake.

Naoružani veštinama da umemo da čitamo i pišemo koračamo dalje kroz život. A kako ćemo te veštine dalje da koristimo i gde želimo da stignemo – to zavisi samo od nas samih.

psiholog