Baš kako bi i trebalo
Prošlonedeljni tekst sam završila sa ovom rečenicom. Odnosilo se na najavu povratka srednjoškolaca na neposrednu nastavu. I desilo se. Danas, u našu Srednju stručnu školu u Novom Sadu, stižu učenici 3. i 4. godine dva smera: tehničar vazdušnog saobraćaja i tehničar drumskog saobraćaja.
U novosadskoj Radničkoj ulici, ispred školskog ulaza, stoji grupa naših učenika. Hladnoća ovog tmurnog aprilskog jutra im ne smeta. Smeju se, gledaju, nešto na svojim mobilnim telefonima, dobacuju jedni drugima šaljive komentare. Sa iskrenom radošću, što se ponovo vidimo, se pozdravljamo. U zbornici neka živost i ushićenje, kao prvog septembarskog jutra. Nastavnici se užurbano spremaju za prvi čas.
Ponedeljak je moj dan za dežurstvo u hodniku. Danas se tom dužnošću osećam pomalo i privilegovano jer ću prva poželeti dobrodošlicu našim učenicima koji se posle više od mesec dana ponovo vraćaju u učionice.
Zato žurim da završim ovaj tekst i nadam se da se ovoj temi neću više vraćati. Bar ne ove školske godine.
psiholog