Ako pišete za novinu, čuvajte se: lako vam se može desiti da uskoro počnete svakog jutra da oblačite pantalonu i obuvate cipelu pre nego što pođete na posao i, onako neispavanima, a već okupiranim mislima o poslu koji vas čeka, može vam se dogoditi da, silazeći niz stepenicu, ne odvratite pozdrav komšinici koja vas već odavno smatra nelјubaznim čudakom, koji nema vremena čak ni za sastanke Skupštine stanara.

Sedite li za stolom u redakciji, uz jutarnju kafu, s tek izašlom novinom? A ko je to?

Da nije neka nova koleginica, tek izašla iz kuće?

A zašto sam ja smešan?

Zar bi danas bilo baš jako čudno da se neko zove Novina?

U čemu je problem?

E pa, problem je u modi. Nije važno zašto, niti je važno kada, ali neko je uveo u modu (a i jezik, kao i mnogo šta drugo, podleže modi) da dobre stare novine, imenicu koja ima samo oblike množine (kao i makaze, vrata pa i pantalone) pretvori u jedninu. Mislio je, čini se, taj koji je počeo (ili je bilo više njih?) da će svojoj profesiji pribaviti nekakvu posebnost, da će i taj oblik reči, poput nekih drugih profesionalizama, biti znak, odlika posebnosti i posvećenosti koja pripada samo izabranima – za laike nema mesta. O ruženju jezika nije mislio. Srećom, niko od čitalaca ovu modu nije prihvatio i lјudi su nastavili i dalјe da kupuju i čitaju novine.

U modi je i neodređena zamenica neko i to baš na onim mestima gde nikakva zamenica nije potrebna, a neodređena zamenica je čak i nemoguća. Televizijski novinari i novinarke vole da kažu kako je to neko vreme i taj neki rad, u toj redakciji, bio za njih velika škola i da su u to neko vreme naučili zanat i postali pravi novinari. Zanat su, možda, i naučili, ali jezik na kojem pišu i govore bogme nisu. Šta uz pokaznu zamenicu to, koja označava vrlo određeno – baš to, označava neodređena zamenica neko? Izostavite je, molim vas, i videćete da je, osim što unosi kontradikciju u jezički iskaz, potpuno nepotrebna – njom ne kažete ama baš ništa. Gomilanje nepotrebnih reči, onih kojima nikako nije mesto u iskazu koji koristimo, gomilanje reči koje u datom kontekstu ništa ne kazuju ili, što je još gore, kazuju suprotno od onoga što mislimo, jedan dobar pisac nazvao je, davno, brblјanjem.

I samo još nešto: odavno je među našim novinarima u modi jezik birokratije. Niti se u novinama može pročitati, niti na radiju ili televiziji čuti da su neke bitange pucale jedna na drugu – uvek je došlo do pucnjave, kao da se radi o nekoj elementarnoj nepogodi ili poplavi, sačuvaj nas Bože! Tako je isto došlo do poskuplјenja hleba, došlo do krađe u banci, došlo do neuspelih predsedničkih izbora, došlo do odluke da se raspišu izbori za Skupštinu – sve birokratski bezlično. Kao da u ovoj zemlјi nema lјudi, a ako ih i ima kao da ne rade ništa, kao da ne pucaju i ne kradu lјudi (a ne neke bezlične poplave) i kao da ne odlučuju lјudi. I, zbog toga, neću se začuditi kada budem, uskoro, čuo:

„Poštovani korisnici javnih informacija, laku i ugodnu noć želi vam vaš stručni saradnik u službi javnog informisanja.“